Fransoa Oland: dometi i ograničenja francuske socijaldemokratije

Fotografija Philippe Wojazer preuzeta sa http://i2.cdn.turner.com/cnn/dam/assets/130114184300-francois-hollande-french-president-mali-story-top.jpg

Rekapitulacija dolaska na čelo države

Francuska je 6.maja 2012. izabrala tek drugog socijalističkog predsednika u poslednjih pola veka posle Fransoa Miterana. S obzirom da su levičarski predsednik i Vlada više eksces nego pravilo u političkom životu ove uticajne evropske države, mnogi su pomenutom događaju pripisivali civilizacijski značaj i značenje. Međutim, tokom predsedničke kampanje, stvari nisu tekle onako kako su mnogi predviđali i nadali se. Prvi krug predsedničkih izbora je bio zakazan za 22. april, a drugi za 6. maj 2012. Na početku kampanje, najuglednije ”Agencije za istraživanje javnog mnjenja” su predsedničkom kandidatu francuske socijaldemokratske partije Parti socialiste, Fransoa Olandu davale prednost između 5 i 10% u prvom krugu, a u drugom čak i do 20%, ispred tada aktuelnog predsednika Nikole Sarkozija. ”Sarko”, nadimak odomaćen u francuskoj javnosti za Sarkozija, je prošao put od najpopoularnijeg političara u eri Pete Republike (posle Šarla de Gola), na početku mandata, do ubedljivo najomraženijeg krajem mandata. ”Predsednik bogatih”, kako ga je prozvala francuska javnost, nije obezbedio ”zaštitu”, ”sigurnost” i ”ekonomsku renesansu”, koje je toliko obećavao u predizbornoj kampanji 2007.g. Naprotiv. Opšte srozavanje životnog standarda, rat u Libiji, kultur-rasistički i elitistički ispadi (praćeni raskalašnim stilom života, estradizacijom predsedničke funkcije i druženjem sa francuskim ”džet setom”), kao i poreske olakšice i fiskalni pokloni prijateljima i krupnim kapitalistima, osnovno su obeležje njegovog mandata. Stručne procene govore da se fiskalni pokloni najbogatijima u Sarkozijevoj eri, predstavljani kroz eufemizam ”podrška velikim investitorima”, kreću oko 140 milijardi evra. Eto kako je fabrikovan javni dug u Francuskoj. I ne samo u Francuskoj. Poreski pokloni bogatima su, da bi država koliko toliko ispunjavala svoje socijalne obaveze, koje nije bilo lako tek tako ukidati u državi sa jakim sindikatima i civlnim društvom, nadomešćivani zaduživanjem u privatnim bankama. Sarkozi, koji je na čelo Francuske došao uz obećanje o ustoličenju ”efikasne” i ”kompetitivne” države koja će da zarađuje a ne da troši, napravio je državni dug koji je bio veći od duga koji su pravili svi njegovi desničarski predhodnici i Fransoa Miteran, zajedno. Plan je bio da se – danas prosto vidimo tu tendenciju u čitavoj Evropi – kada se dođe do kritične tačke duga i uđe u ”bezizlaznu situaciju”, nastupi sa ”merama štednje” koje će sav teret vraćanja istog svaliti na radnike i srednje slojeve, ukidanjem socijalnih prava i tekovina radničkog pokreta i levih partija koje su izborene u prethodnom veku. Došli smo u paradoksalnu situaciju da je, na jednoj strani, ukupnog kapitala u Francuskoj danas nikad više u njenoj istoriji, ali da je država nikad siromašnija, a socijalne razlike između bogatih i siromašnih nikad veće, na drugoj strani. Probni balon ukidanja socijalnih prava je bila penziona reforma. Uprkos žestokom otporu sidnikata, leve opozicije (u istom ujedinjenom frontu su bili socijaldemokrate, komunisti, zeleni, trockisti…), blokadama gradova, fabrika, univerziteta, škola, rafinerija itd., Zakon o penzionoj reformi, koji je predviđao, između ostalog, povećanje broja godina neophodnih za odlazak u penziju sa 60 na 62 godine, prošao u Parlamentu uz podršku konzervativne većine i centrista. To je trebalo da bude samo početak onoga što u izoštrenoj formi već neko vreme gledamo u Irskoj, Portugaliji, Španiji itd.

Fransoa Oland je već na prvom predizbornom skupu u hali Burže održao jedan relativno zapaljiv govor o ”francuskom snu” tj. o socijalnoj državi kao reprezentu opšteg interesa, u kome oštro denuncira sve konzervativne mere i finansijski sektor proglašava svojim glavnim neprijateljem. Nakon predloga o oporezivanju najbogatijih sa 75% poreza na dohodak, evropske birokrate su već bile šokirana novim ’’baukom’’. Francuski socijalisti jasno stavljaju do znanja da će najbogatiji morati da plate krizu i postaju jedina mainstream politička leva grupacija koja se otvoreno i radikalno suprotstavlja glavnom toku surovih mera štednji i ukidanju socijalnih tekovina koje su Evropi nametnuli Sarkozi i nemačka premijerka Angela Merkel. Neki britanski listovi predsedničkog kandidata socijalista proglašavaju najopasnijim čovekom u Evropi, a okruženje nemačke premijerke sa podsmehom komentariše da je njegov program ”nerealan” (kako ovo poznato zvuči?) i da će ga ”tržišta uništiti u roku od dva meseca” (dakle, tržišta su ta koja upravljaju društvima?! sic.) ukoliko bude insistirao na ovim merama u slučaju da postane predsednik. Sa druge strane, tadašnji kopredsednik nemačke partije radikalne levice Die Linke (koju čine struje nemačkih levih socijaldemokrata i reformisanih komunista), Klaus Ernst, izjavljuje da je Olandov program bliži programu njegove partije nego programu Socijaldemokratske partije Nemačke SPD, iako Parti socialiste i SPD pripadaju istoj porodici partija okupljenih u Socijalističkoj internacionali. Istovremeno, na međunarodnom nivou dolazi do dogovorenog bojkota socijalističkog kandidata od strane vodećih lidera najvećih zemalja. Ovo slabljenje međunarodnog kredibiliteta i jačanje retorike o redistributivnoj pravdi – koja je od strane desnice poslednjih 10 godina predstavljana kao zlo i razlog svih ekonomskih problema – sa Olandove strane, ali i instrumentalizacija ubistava civila u Tuluzu (koja su bila delo mladog islamskog fundamentaliste) od strane Sarkozija kako bi se dodatno osnažila nacionalistička i antiimigrantska histerija i izazivali strahovi, unose konfuziju među građanima Francuske i dovode do toga da Sarkozi i Oland nekoliko dana pre prvog kruga izbora ulaze u potpuno neizvestan finiš. Insistiranje na ”civilizacijskim podelama”, prikriveno podstrekivanje strahova od stranaca i imigranata i optuživanje levice nesposobne da se izbori sa ”problemom sigurnosti”, igralo važnu ulogu u pobedi Širaka 2002. i Sarkozija 2007. S tim što je Sarkozi uspeo da, kao nijedan desničarski kandidat pre njega, ujedini degolističku i ekstremnu desnicu u novu amerikanizovanu desnicu, koja do kraja usvaja retrogradni liberalizam na planu ekonomije i anahroni konzervatizam na kulturnom planu.

Sa druge strane, pojačana socijalna retorika Olanda je otvorila širom vrata jednom drugom levičarskom kandidatu da uđe u glavni tok predsedničke debate. U pitanju je njegov bivši pretivkandidat za generalnog sekretara Socijalističke partije, a sada kandidat na predsedničkim izborima ispred Levog fronta, koga čine Partija levice i Komunistička partija. U pitanju je veoma harizmatični lider Partije levice Žan Luk Melanšon, bivši ministar u Žospanovoj Vladi i član levog krila Socijalističke partije punih 31 godinu, iz koje se iščlanio 2008. Odličnim programom, sjajnim nastupima i debatama u kojima je potpuno ogolio neofašizam Nacionalnog fronta, ”narodni tribun” Melanšon je krenuo da puni trgove po Francuskoj nadahnutim govorima o građanskoj revoluciji i Francuskoj kao socijalnoj Republici. Veoma brzo je dobio podršku javnosti jer je govorio ono što građanke i građani i sami misle o pohlepnom finansijskom kapitalizmu. Od početnih 5% podrške, koliko su mu najviše davali u predizbornim anketama na početku kampanje, nekoliko nedelja pre izbora smo imali podatak o 17% građanki i građana spremnih da glasaju za ovog kandidata radikalne levice. Na Trgu Basilja je izašlo preko 120.000 građanski i građana da slušaju Melanšonov diskurs i da daju podršku njegovoj politici. Socijalistička partija je bila u panici. Arno Monbur, predstavnik levog krila Socijalističke partije i  Melanšonov prijatelj još iz vremena zajedničkog političkog delanja, je u svakodnevnim nastupima pozivao glasače levice da još u prvom krugu daju nesporni legitimitet Olandu, kao jedinom kandidatu koji može da porazi Sarkozija. Sam Oland je, verovatno zbog raznih napada sa levice, na svojim predizbornim skupovima insistirao da je on socijalista, a ne umereni socijalista, i obećavao da će u socijalnim reformama ići maksimalno levo koliko mu to stvarni uslovi koteksta, u kome njegov program treba realizovati, budu dozvoljavali.

Na kraju, Oland je u prvom krug obezbedio tesnu prednost u odnosu na Srakozija. Uz izlaznost od oko 80%, Oland je osvojio 28,63%, Sarkozi 27,18%, neofašistkinja Marin le Pen 17,90%, Žan Luk Melanšon 11,10% (očigledno je da je tzv. ”koristan glas” i strah od reprize 2002. i prolaska ekstremno desničarskog kandidata u drugi krug, prevagnuo da neki ljudi ipak glasaju za Olanda još u prvom krugu), centrista Fransoa Bajru 9,13% i predstavnica zelenih Eva Žoli 2,31%. Odmah po objavljivanju zvaničnih rezultata, Eva Žoli i Žan Luk Melanšon su pozvali svoje pristalice da bezuslovno glasaju u drugom krugu izbora za Olanda kako bi se Francuska najzad otarasila sarkozisma. Nekoliko dana pred drugi krug, Marin le Pen je odlučila da ne podrži ni jendog od kandidata, a Fransoa Bajru, na iznenađenje svih pa i članova svoje partije, izjavljuje da na ličnom nivou daje podršku, teškom mukom, Fransoa Olandu u drugom krugu. Na ovakav potez ga je primoralo desničarenje Sarkozija i njegovo udvaranje glasačima Nacionalnog Fronta. Ekonomski program Bajrua je bio mnogo bliži Sarkozijevom, ali hamanističke vrednosti duboko usađene u političku tradiciju kojoj pripada su ga naterale da prepozna veliku opasnost za republikanske vrednosti u socijalnim i aniimigranskim predlozima Sarkozija i njegove partije.  U drugom krugu izbora, Oland je odneo tesnu pobedu sa osvojenih 51,64% glasova, na izlaznost od blizu 81%, i postao drugi socijalistički predsednik u istoriji Francuske, nakon Fransoa Miterana. Atmosfera na ulicama Pariza i pogotovu na trgu Bastilja, na kome levica tradicionalno održava svoje manifestacije, je bila fascinantna. Preko pola miliona građana je širom Pariza slavilo pobedu. Brojne ulice u centru grada su bile zatvorene i pretvorene u pešačke zzone, a na Bastilji smo mogli da vidimo neverovatnu radost ljudi različitih konfesija, rasa i etniciteta. Zastave evropskih, afričkih i latinoameričkih država (najmanje je bilo francuskih što je desnica odmah sutradan osudila), kao i socijalističkih, komunističkih, trockističkih, feminističkih, zelenih, LGBT i drugih progresivnih organizacija su preplavile trg i ukazivale da je upravo odigran događaj imao istorijsko značenje. Fransoa Oland i francuski socijalisti su postali simbol nade za evropsku levicu. Svi su se pitali ko je on zaista i šta zapravo možemo da očekujemo od njegovog predsednikovanja toliko uticajnom evropskom državom?

Francois Hollande

Ko je Fransoa Oland?

Oland je rođen 1954. u Rouenu. Formalno, član Socijalističke partije (Parti socialiste) postaje 1979, a od 1997-2008. vrši najodgovorniju stranačku funkciju – generalnog sekretara. Ipak, kako se može čuti po stranačkim kuloarima, Oland je sve do 2002. suštinski bio više portparol partije pod direktnom kontrolom stvarnog šefa u liku Lionela Žospana. Tek nakon Žospanovog katastrofalnog poraza u prvom krugu predsedničkih izbora 2002. i njegovog povlačenja iz aktivne politike, Oland najzad u punoj meri postaje ”prvi čovek” Socijalističke partije. Stanje u toj stranci pod njegovim rukovodstvom najbolje odslikava kampanja za predsedničke izbore 2007, kada stranačka oligarhija, na čelu sa samim Olandom, podeljena na više klanova i frakcija i opterećena permanentnim sukobima, brutalno ostavlja na cedilu svoju kandidatkinju Segolen Roajal. Segolen je inače majka Olandove dece i njegova tadašnja partnerka koju je, suprotno očekivanjima među stranačkim ”glavešinama”, kao kandidatkinju za predsednicu Francuske ispred Socijalističke partije ubedljivom većinom izabrala baza stranačkih aktivistkinja i aktivista. Verovatno se teško može naći sličan primer izdaje kandidata na predsedničkim izborima od strane sopstvene partije, kakav smo imali priliku da vidimo te 2007. godine.

U svakom slučaju, Oland napušta mesto generalnog sekretara socijalista 2008, u periodu kada se partija nalazi u haosu, stigmatizovana od strane sindikata i u javnosti prokazana kao ”teatar senki i sujeta” i ”partija samoubica” (Parti socialiste – Parti suicide), a sam Oland od svojih partijskih drugova kvalifikovan kao ”gospodin za sitne pošalice”, ”milatvko”, ”meka muda” itd. Bolji poznavaoci francuske politike i dešavanja unutar Socijalističke partije kažu da od napuštanja funkcije generalnog sekretara, Fransoa Oland počinje da radi na sopstvenom usavršavanju i pripremi unutarstranačke kampanje za predsedničke izbore 2012. Promena je očigledna, a napredak u odnosu sa medijima i građanima vidljiv. Na stranačko-građanskim predizborima u oktobru 2011., za kandidata/kinju Socijalističke partije na predsedničkim izborima 2012, Oland odlično koristi svoje prednosti, ali i mane glavne protivkandidatkinje, kao i otvorenu podršku mainstream medija.

Socijalistička baza ovoga puta, pod uticajem tih istih medija ali i u strahu od ponavljanja ”rizika sa ženom-kandidatom”, daje prednost Olandu u odnosu na Martin Obri, aktuelnu generalnu sekretarku partije, koja više inkarnira tradicionalni socijalizam i radikalni feminizam i ekologizam, što je u ovom trenutku neprihvatljivo većinski konzervativnom francuskom društvu. Sa druge strane, Oland je svojim iznenađujuće odlučnim stavom, ali i politikantskim kompromiserstvom, uspeo da uveri veći deo levičarske baze da je on jedini kandidat socijalista koji sigurno može da pobedi Sarkozija, pridobijanjem čak i levih liberala (iz partije MODEM, čiji je predsednik Fransoa Bajru veliki politički poštovalac Tonija Blera i njegove neotačerovske socijaldemokratije), tradicionalno naklonjenih degolistima. Uprkos političkoj evoluciji i relativnim ideološkim traženjima, može se reći da je Oland u poslednje dve decenije ostao politički dosledan, tj. veran svojim idealima i generalnoj političkoj orijentaciji. U tom smislu, da bi se razumeo Fransoa Oland kao političko biće, potrebno je shvatiti i specifično francuski levičarski politički okvir njegovog delanja, tj. sukob između Prve i Druge levice unutar Socijalističke Partije. Koncepti Prve i Druge levice su dobijali nove i gubili stare elemente protokom vremena i menjanjem društvenog i političkog konteksta. U drugoj polovini XX veka, najistaknutiji reprezenti ovih levica su Fransoa Miteran i Mišel Rokar. Prva levica je, uslovno, marksistička, patriotska, jakobinska, centralistička, etatistička itd., dok je Druga levica bila sklonija tradiciji etičkog francuskog socijalizma, decentralizaciji, regionalizaciji, antikolonijalizmu, protivstavljena arbitrarnosti, ”bilo gazda, bilo države” i okrenuta ”autonomiji zajednica iz baze”. Priključenjem Rokara i njegove PSU (Ujedinjene socijalističke partije) velikoj Socijalističkoj partiji 1974., društveno samoupravljanje postaje glavni politički projekat stranke, protivstavljen strogom etatizmu za koji su se zalagali francuski komunisti. Međutim, danas, podele na ove dve političke kulture prisutne u partiji dobijaju nove, pa i donekle izmenjene, sadržaje. Tako se, pored već pomenutog, Prvoj levici pripisuje još utopizam, arhaičnost, evroskepticizam, antiamerkanizam, okrenutost ka isključivo ”redistributivnom socijalizmu” itd, dok je Druga levica demokratska, moderna, evrofilična, ekonomski realistična, spojiva sa blerizmom i sl. Naravno, podele u Socijalističkoj partiji ne tako retko idu i izvan granica ovih tipski predstavljenih levica (treba reći i da podela na Prvu i Drugu levicu itekako prevazilazi okvire Socijalističke partije), a ponekad su mnogo više prožete ličnim animozitetima i interesima, nego sukobima oko političkih i ideoloških principa.

Fransoa Oland je naravno autentični predstavnik Druge levice, levice Mišela Rokara, Žaka Delora, Pjer Mendes Fransa, a od polovine 1980-ih i samog Fransoa Miterana, koji je, kako kaže Žan Pjer-Ševenman, najpre osudio ovaj intelektualni pokret na ”javnu sramotu”, da bi kasnije od njega ”sve preuzeo”. Ova danas dominantna, uslovno rečeno, desna struja u partiji je esencijalno koncentrisana na ”popravljanje kapitalizma”, iako formalno ne odbacuje reformizam, tj. težnju ka stvaranju socijalizma kao kvalitativno drugačijeg tipa društva, putem reformi. Politička istorija Francuske nam kaže da je ova levica, takođe, u ključnim momentima izrazito kompromiserska tj. spremna na ogromne ustupke kapitalizmu i neoliberalnoj evropskoj birokratiji. Zanimljiva je recimo bila situacija pred nacionalni referendum oko prihvatanja/odbijanja Evropskog ustava 2005., kada je jedan deo Socijalističke partije, uglavnom ”prvaci” Prve levice (poput Lorana Fabijusa i Anria Emanuelija – koji su i bivši generalni sekretari partije – zatim Žan Luk Melanšona, Benoa Amona, Arno Monbura itd.), radio kampanju PROTIV, dok je drugi, većinski deo, na čelu sa tadašnjim generalnim sekretarom Olandom, bio ZA prihvatanje toga leberalno obojenog sporazuma i jaču evropsku integraciju, čak i uz mogućnost urušavanja mnogih funkcija socijalne države koju je on inherentno sadržao.

 Ustvari, ono što raduje i plaši u isto vreme, zavisi iz koje perspektive gledamo, je Olandova frapirajuća doktrinarna koherentnost i intelektualna integrisanost. Ni u periodima uspeha, kao ni u turbulentnim vremenima, Oland ne čini nikakva suštinska ideološka odstupanja i skretanja. Iako nominalno pripada Drugoj levici, Oland je istovremeno i čovek delimične sinteze između Druge i Prve levice, ”proizvodnog” i ”redistributivnog socijalizma”. Sa strane Prve levice, pronalazimo odobravanje i simpatije prema komunistima. U svojoj autobiografiji priznaje da je rođen deset godina ranije, da bi ga politički put verovatno vodio ka komunizmu. Za razliku od dobrog dela predstavnika Druge levice kod kojih se može uočiti latentni antikomunizam, Oland, u osvrtu na prošlost i budućnost francuske levice, moli radikalnu levicu, a pre svega drugove komuniste, da ”socijaldemokratiju ne prepuste njoj samoj”. U protivnom slučaju, boji se on, ”ove dve reke se nikada više neće spojiti, uključujući i izborno ušće”. Kao da se plaši nemačkog scenarija. Takođe, iako ne govori o klasnoj borbi, Oland vrlo čvrsto brani tezu o konfliktu interesa između različitih socijalno interesnih grupa, kao i o nepomirljivom rascepu levica-desnica. U prethodnoj kampanji je desnica često podsećala na njegov ”ispad” u jednoj diskusiji od pre nekoliko godina kada je na provokacije desničarske političarke da Socijalistička partija isključivo brine o najsiromašnijima, ali da je njena politika smrtonosna za srednju klasu i za bogate ljude kao nosioce društvenog razvoja, Olandu ”izletelo”: ”da, priznajem, ne volim bogataše”.

Sa druge strane, od Prve levice Oland je preuzeo i njenu izvorno najsporniju paradigmu, koje se najiskrenije stide brojni socijalisti i Prve i Druge levice, a to je ”rat za moralne vrednosti”. Legendarna je kvalifikacija Mišela Rokara, namenjena Fransoa Miteranu, povodom njegove uloge u ratu u Alžiru: ”Miteran je ratni zločinac!” Socijalisti su sa Miteranom na čelu krajem 1980-tih intervenisali u Čadu i Libanu, a u 1990-ima i u Bosni i na Kosovu, iako su kasnije žestoko osudili Bušov napad na Irak. Uzimajući sve to u obzir, ne iznenađuje pozicija koju Oland danas zastupa u vezi sa intervencijom u državi Mali i građanskim sukobom u Siriji, ili pak smušene reakcije tokom Sarkozijeve intervencije u Libiji. Sa strane Druge levice, kod Olanda nalazimo sve ostalo, a pre svega nameru da se politika u velikoj meri svodi na ”realpolitiku” i da kompromisi dominiraju svime.

Peuzeto sa blic.rs

Dometi i ograničenja socijaldemokrata na vlasti

Dolazak levice na vlast u Francuskoj i njeno oslanjanje na radnički pokret je više od jednog veka korespondirao sa značajnim promenama i socijalnim i demokratskim napretkom. Partije i pokreti levice su bili bakljonoše demokratije i društvenog progresa kroz nastojanja i ambiciju da izgrade sasvim novo, kvalitativno drugačije, društvo, pomerajući granice ljudskih i socijalnih prava. Gotovo sva civilizacijska dostignuća (tridesetpetočasovna radnna nedelja, organizovanje kroz sindikate, plaćeni odmori itd.), u kojima uživaju današnje generacije Francuza, jesu grandiozna tekovina francuske političke levice i, pre svega, organizovanog radničkog pokreta. Na primer, nijedna od ekstenzivnih socijalnih reformi Narodonog fronta nije bila deo prilično umerenog izbornog programa leve koalicije (socijalista, radikala i komunista) koja je odnela pobedu u aprilu i maju 1936. g. Veliki štrajkački pokret radnika, koji su bili ohrabreni parlamentarnom pobedom leve koalicije, je nametnuo ove mere kapitalistima i ohrabrio socijaliste da uđu u socijalnu tranziciju mnogo dublje nego što su to pre preuzimanja vlasti nameravali. Možemo takođe reći da je socijalni pritisak glavni razlog zašto je socijaldemokratiju u Francuskoj i dalje moguće percipirati levicom – u većini ostalih evropskih država pod levicom se podrazumevaju partije i pokreti izvan mainstream socijaldemokratije – koja osim plana inkarnira i san, i održava čvrste odnose sa ostatkom političke levice, sindikatima i svojom radničkom socijalnom bazom. Poslednji predsednički izbori to najbolje pokazuju. Naime, pred sam kraj kampanje sindikati, čak i oni bliski radikalnoj levici, su otvoreno podržali socijalističkog kandiadata, što je nezamisliva praksa u drugim državama, dok je sa druge strane Francusko udruženje poslodavaca, kao krovna organizacija francuskih kapitalista, stalo na stranu Sarkozija. Dakle, relativno jako i organizovano civilno društvo, radnički pokret i tradicija narodnih borbi, jednostavno ne dozvoljavaju socijaldemokratskoj levici da postane desnica, iako to mnogi u Socijalističkoj partiji žele. U Francuskoj, naime, ni Sarkozi nije uspeo u svojoj intenciji radikalnih socijalnih uskraćenja, kakve je recimo socijaldemokrata Šreder bez većih protivljenja operacionalizovao u Nemačkoj.

Međutim, danas Evropu potresaju ekonomska kriza i tzv. ”mere štednje” kojima se brutalno urušavaju teškom mukom stečena radnička prava i socijalna država u XX veku. Radikalna levica je na marginama i potpuno nemoćna (uprkos periodičnim naznakama života), ekstremna desnica jača, a tzv. ”socijaldemokratske” partije širom Evrope, od onih retkih koje su na vlasti, sprovode neoliberalne mere ”stezanja kaiša”, odnosno omče radnim klasama oko vrata. Papandreuovi ”socijalisti” u današnjoj Grčkoj i Zapaterovi u Španiji su delovali mnogo brže u ovom procesu ”kresanja javne potrošnje” i od vlade Margaret Tačerove u Engleskoj 1980-ih godina prošlog veka. Međutim, francuski socijalisti danas najavljuju radikalni raskid sa ovom praksom. Sredstva prikupljena od poreza privatnim firmama u Francuskoj su 1993. činila 25,5% bruto domaćeg proizvoda, dok 2008. g. spadaju na samo 20%. Iako se socijalna davanja proporcionalno smanjuju, a ukupno društveno bogatstvo na nivou Francuske od 1980. g. do 2010. skoro duplira, javni dug i deficit prosto eksplodiraju u poslednjih nekoliko godina: 51 milijarda deficita 2007., 142,5 milijardi 2009. i 1212 milijardi duga 2007., a 2009. 1493 milijardi evra. U 2010. godini deficit je ostao na veoma visokom nivou: 136,5 milijardi, a objavljena cifra za dug od 31. marta 2011. je 1646 milijardi evra. Za sve to vreme, svedoci smo skandaloznih poreskih poklona, olakšica i beneficija najbogatijima, smanjivanju poreza na imovinu, poreskih stopa preduzećima, poreza na poslovanje i, od 2008. g, ulaganju enormnih sredstava pozajmljenih od jednih komercijalnih banaka u ”spašavanje” drugih privatnih banaka (koje su opet nastavile sa špekulacijama) na račun povećanja javnog deficita i duga. U ovakvoj sistemskoj politici proizvodnje pretpostavki za urušavanje javnih službi i socijalne zaštite u Francuskoj, svoj mali doprinos dali su i pojedini socijalistički ministri i premijeri u poslednjih 20 godina prošlog veka.

Međutim, danas Oland i francuske socijaldemokrate izlaze sa političkim i socijalnim programom koji temeljito ide kontra ovog glavnog toka, tj. evropske hegemone svesti. Oni obećavaju novu epohu kroz oživljavanje socijalne Republike Francuske koja će biti centrirana oko radnih klasa i rad na socijalnoj i demokratskoj Evropi. U junu je ovaj projekat dobio apsolutnu većinu na parlamentarnim izborima. Socijalisti danas ne kontrolišu samo predsednički kabinet i vladu, već su većina i u Senatu (prvi put u eri Pete Republike), kontrolišu 21 od 22 regionalna predstavništva, gradske skupštine većine velikih gradova, a od juna i Nacionalnu skupštinu (dakle, oba doma Parlamenta), što podrazumeva koncentraciju moći kakve do sada nije bilo u modernoj Francuskoj. Takvo stanje, pored brojnih opasnosti, podrazumeva neponovljivu priliku za odlučno delanje u realizaciji predizbornog programa.

Koji je sadržaj toga programa?

Najpre, trenutno i bespogovorno ukidanje Sarkozijevog PDV-a koji je pogađao sve građane u podjednakoj meri i progresivno povećanje poreza privilegovanim društvenim slojevima, pri čemu bi poreska stopa najvišeg poreskog razreda poreza na dohodak iznosila čak 75%. Evropska birokratija je bila šokirana ovim predlogom, a francuska desnica ga označavala kao boljševistički pokušaj kažanjavanja ”najnaprednijeg dela francuskog društva”. Da podsetimo da je porez na dohodak za najbogatije 1986. iznosio 65%, da je stalno smanjivan, a da ga je Žospanova vlada svela na manje od 50%, da bi on u poslednjih nekoliko godina iznosio svega 41%. Oland vrlo otvoreno proglašava svet finansija svojim glavnim neprijateljem i predlaže: ukidanje špekulativnih fondova;  izglasavanje zakona o bankama koji će ih obavezivati da razdvoje svoje kreditne aktivnosti od špekulativnih operacija, povećanje poreza na bankarske beneficije od 15% i ograničavanje izdavanja kredita za konzumerske aktivnosti; zabranu delovanja francuskim bankama u oblastima koje nazivamo ”fiskalnim rajevima” i oporezivanje tzv. ”finansijskih pobegulja” iz Francuske u Švajcarsku, Belgiju i Luksemburg, uz potpisivanje novih ugovora sa ovim zemljama; bezuslovnu zabranu toksičnih finansijskih proizvoda (koji nemaju dodira sa potrebama realne ekonomije); brisanje tzv. Stock option-a i radikalno ograničavanje bonusa akcionarima i rukovodiocima; oporezovanje svih finansijskih transakcija i lobiranje na nivou EU da što veći broj zemalja prihvati taj predlog;  pokrenetanje javne agencije za procenu kreditnog rejtinga na evropskom nivou, kako bi se izbeglo sejanje straha od strane raznih privatnih i nelegitimnih agencija takvoga tipa koje trenutno operiraju; Pakt o odgovornosti i upravljanju koji bi trebao da zameni Merkel-Sarkozi ugovor o ”stezanju kaiša” (čiji je jedini rezultat, evidentno, spirala depresije i ukidanje socijalnih prava), i koji bi uključivao podsticanje ekonomskog rasta kroz: koordinaciju ekonomskih politika i industrijskih projekata, lansiranje velikih javnih radova u domenu energije, a onda i instrumenata koji će omogućiti dominaciju nad špekulacijama, novu ulogu Evropskog fonda koji bi imao sredstva da reagije na tržištu, intervenciju Centralne evropske banke, koja bi, sa svoje strane, morala biti servis u borbi protiv špekulacija i stvaranje evro-obveznica kojima bi se omogućio sistem uzajamnog pomaganja u vezi sa jednim delom duga suverenih država i radi finansiranja velikih projekata; odbranu demokratije, jer je ona smisao evropske ideje, kroz insistiranje na kooperaciji u delanju između nacionalnih i evropskog parlamenta, ali i aboliciju francusko-nemačkog para koji nameće odluke ostalim članicama EU; novu trgovinsku politiku koja će onemogućiti nelojalnu konkurenciju i koja će fiksirati čvrsta pravila i reciprocitet na socijalnom i planu zaštite životne sredine; kretanje prema Evropi rasta, prema Evropi solidarnosti i prema protekcionističkoj Evropi; oživljavanje posrnule industrije i konstruisanje Francuske kao industrijske nacije, kroz: stvaranje investicione javne banke koja će u saradnji sa regionalnim fondovima pratiti razvoj strategijskih preduzeća, favorizovanje proizvodnje u Francuskoj kroz usmeravanja finansiranja i finansijskih olakšica na preduzeća koja investiraju na francuskoj teritoriji, koja tu lokalizuju svoje aktivnosti i obezbeđuju zaposlenje i koja su ofanzivna na polju izvoza, mobilizaciju ušteđevine Francuza kreiranjem ”knjižice ušteđevine” koja će produkovati potpunom posvećenošću finansiranju malih i srednjih inovativnih preduzeća itd; odlučno uslovljavanje preduzeća koja izmeštaju svoju proizvodnju da odmah vrate sva sredstva javne pomoći koja su do tada primila;  redukovanje udela nuklearne energije u proizvodnji električne energije sa 75% na 50% do 2025.; omogućavanje odlaska u penziju sa napunjenih 60 godina starosti i 41,5 godina radnog staža; izgradnju 2,5 miliona novih stanova za najugroženije (od toga 250.000 vrlo socijalnih stanova), za srednje ugrožena domaćinstva i za studente i ograničavanje kirija tamo gde je cena nepodnošljiva; izgradnja novih bolnica i ambulanti kako nijedan građanin ili građanka ne bi stanovao/la dalje od pola sata transporta do mesta gde se može vršiti hitan medicinski tretman i smanjenje cena lekova; jednak pristup svima vodi, grejanju i struji, uz uvođenje progresivne tarife za vodu, kao i za gas i električnu energiju, koja će se određivati na osnovu prihoda i namene; revitalizovanje Ministarstva za prava žena i etabliranje stvarne rodne ravnopravnosti u preduzećima i socijalnim ustanovama, između ostalog i kroz potpuno ukidanje olakšica i socijalnih kotizacija ustanovama i radnim organizacijama koje ne poštuju ovo pravilo, kao i ukidanje javnih davanja partijama koje ne poštuju pravilo pariteta; pomoć regijama kojima je ona najviše potrebna, a posebno degradiranim predgrađima, kroz stvaranje radnih mesta u javnom sektoru i podsticanje preduzeća na ulaganje u ovim krajevima; kreiranje dodatnih 60.000 radnih mesta u obrazovanju, ne samo profesora nego i vaspitača, medicinskih sestri, pedagoga, svih onih koji učestvuju u procesu edukacije; stvaranje 500.000 novih sigurnih radnih mesta kroz aktuelizovanje Međugeneracijskog ugovora, koji bi podrazumevao zapošljavanje mladih uz Ugovor na neodređeno vreme, pri čemu bi mlada osoba bila ”praćena” od strane iskusnijeg zaposlenog, koji bi pak, sa svoje strane, bio zadržan na radnom mestu do odlaska u penziju (ovom merom se želi zadati udarac prekarnom radu i, istovremeno, omogućiti mirenje i solidarnost između generacija); zabranu otpuštanja radnika u preduzećima koja isplaćuju bonuse akcionarima i uvođenje odnosa između najveće i najmanje plate, u preduzećima u kojima država ima udeo u vlasništvu, u odnosu 1:20; brisanje reči rasa iz Ustava Francuske i omogućavanje stupanja u brak i usvajanje dece homoseksualnim osobama; obezbeđivanje uslova za legalizovanje statusa imigrantima i davanje prava glasa na lokalnim izborima strancima koji žive na teritoriji Francuske duže od 5 godina; upisivanje Zakona o odvojenosti države i crkve iz 1905. u Ustav Republike, čime se želi dodatno potvrditi laički karakter države; priznavanje države Palestine i bezuslovno i brzo povlačenje francuskih vojnika iz Avganistana itd, itd.

Svaki od 60 osnovnih predloga, koji dotiču sve sfere društvenog života, je veoma detaljno razrađen, uz informaciju o okvirnom roku za njegovu realizaciju. Program Olanda i Socijalističke partije u gotovo svakoj tački nudi potpuno drugačija rešenja od onih na kojima insistira konzervativna vlada u Nemačkoj. Nakon predsedničkih izbora u maju, Oland je za premijera imenovao ”čoveka od poverenja”, gradonačelnika Nanta, malo poznatog Žan Mark Eroa, dugogodišnjeg predvodnika poslaničke grupe socijalista u Skupštini Francuske, iako su svi očekivali da bi premijerka morala postati generalna sekretarka Socijalističke partije Martin Obri. Jasno je da je Oland u ovom slučaju izneverio jedno od svojih najvažnijih obećanja po pitanju kadrovske politike: ”obećavam… pravedan izbor žena i muškaraca, ponajpre premijera/ke, koji će upravljati Francuskom, poštujući njihove kompetencije”. Lična netrpeljivost i politički rivalitet su odredili njegov izbor premijera. Martin Obri je u junu, uprkos svemu, kao lojalna partijska funkcionerka predvodila socijaliste na parlamentarnim izborima, osvojila apsolutnu većinu i najavila povlačenje sa čelnog mesta partije. Desna struja, na krilima pobede Olanda i samonametnutog unutarstranačkog jedinstva u cilju sprovođenja politike koja je dobila legitimitet od strane članstva stranke i građanki i građana Francuske, polako preuzima prevlast u partiji. I to je najnegativnija posledica Olandove pobede na unutarstranačkim predizborima: les primaires socialistes.

Neke od prvih mera koje je Oland preduzeo po stupanju na predsedničku funkciju, jesu: smanjenje predsedničke i ministarskih plata za 30% (u Nemačkoj su poslanici u Bundestagu 2011. g. značajno povećali svoja primanja), radikalno ograničavanje svih nenamenskih troškova predsedničkog kabineta i vlade,  ali i  ”preporuka” ministrima da letuju na teritoriji Francuske i da ne primaju nikakve poklone od domaćih ili stranih kapitalista. Takođe, određen je rok za povlačenje francuskih vojnika iz Avganistana, napravljena komisija – na čelu sa starim NATO skeptikom, Iberom Vedrinom – koja će razmatrati da li je u francuskom interesu ostanak u NATO paktu, i suspendovan akt kojim je bivši Sarkozijev Ministar unutrašnjih poslova stranim studentima ukinuo sijaset dotadašnjih prava po kojima su na svim nivoima bili potpuno izjednačeni sa domaćim studentima.  Ukoliko se socijalistički program sprovede u delo, to će značiti: više učitelja i nastavnika u školama, penzioneri će imati pravo na veću osnovnu penziju (penzija u Francuskoj je za skoro jednu trećinu veća nego u Nemačkoj) i mogućnost penzionisanja sa navršenih 60 godina starosti (u Nemačkoj je Šreder pomerio tu starosnu granicu na 67 godina, a aktuelna konzervativna vlada namerava da je povisi na 70 godina), najbogatiji Francuzi će plaćati porez na dohodak od 75% (stav Die Linkea je da isti porez u Nemačkoj ne sme da bude manji od 53%), odnos najniže i najviše plate u preduzećima u kojima država ima većinsko vlasništvo – a u onima u kojima ima manjinsko država će lobirati kod ostalih akcionara da se uvede ova mera – će biti ograničen na 1:20 (do sada je u nekim preduzećima ovaj odnos bio i do 1:300, a u narednom periodu će direktor francuske pošte imati dvadesetostruko manju platu od svoga nemačkog kolege), povećanje minimalne zarade – koja trenutno iznosi nešto više od 1400 evra – za nekoliko procentnih poena, zabrana otpuštanja radnika u firmama koje ostvaruju dobit i isplaćuju bonuse svojim akcionarima, mere koje bi trebalo da ukinu diskrminaciju na osnovu roda, rase, konfesije i seksualnosti, itd. U svakom slučaju, izgleda da ipak ima nade za koliko – toliko drugačiju i relativno ofanzivnu socijalnu politiku, čak i u ovim ”vremenima povlačenja”.

Dakle, u aktuelnom procesu socijalne reakcije, Oland i francuski socijalisti uveravaju da drugačiji put izlaska iz krize ipak postoji. Zbog toga i predstavljaju toliki trn u oku neoliberalima širom sveta. Socijalisti obećavaju novu epohu kroz oživljavanje socijalne Republike Francuske koja će biti centrirana oko radnih klasa i rad na socijalnoj, protekcionističkoj i demokratskoj Evropi. Ukoliko uspeju u svojoj nameri, neoliberalna teleologija o ”kapital-sebičluk-profit božanstvu” će definitivno završiti na đubrištu istorije. Ipak, pitanje uspeha levice u Francuskoj je, dakle, kao i mnogo puta do sada, u velikoj meri i evropsko pitanje. Danas, u globalizovanoj i ujedinjenoj Evropi, čak više nego ikada. Francuskim socijalistima će biti znatno otežano realizovanje sopstvenog programa u konzervativnoj Evropi, kakva ona jeste trenutno. Dejvid Kameron, britanski desničarski premijer, odavno već otvoreno i provokatorski ”prostire crveni tepih” francuskom kapitalu. Najbogatiji Francuz Bernar Arno, inače četvrti najbogatiji čovek na svetu i vlasnik Luj Vitona, pre nekoliko meseci je pokrenuo proceduru za dobijanje belgijskog državljanstva kako bi izbegao visoke poreze na bogatstvo i prihode koje namerava da instalira socijalistička vlada. Liberation, francuski dnevnik (i jedna od najtiražnijih francuskih novina) blizak Socijalističkoj partiji, je u izdanju od 10.09.2012. kao reakciju na ovu vest preko cele naslovne strane objavio vrlo jasnu poruku ovom društvenom parazitu (njemu kao paradigmi): ”Gubi se, bogati kretenu”. Pod pritiskom javnosti, Bernar Arno ipak izjavljuje da će porez plaćati u Francuskoj i da to nije razlog pomenutog ”bekstva”. Da ne pominjemo nedavna estradizovana događanja oko poznatog glumca Žerara Depardjea. Bogataši nemaju drugu vrhovnu vrednost do novca i isključivo individualnih interesa, to je odavno poznato. Međutim, jedna ozbiljna država kakva je Francuska ima, ukoliko to želi, mnogo zakonskih opcija da stane na put ovakvim ekonomskim i društvenim kretanjima. Uprkos fiskalnim poklonima kapitalistima u prethodnom periodu od strane desničarskih vlada, Francuska je potpuno dezindustrijalizovana uz gomilu nesankcionisanih ”fiskalnih pobegulja”. Sa tim je završeno. Osim naglaska na snažan podsticaj industrije i realne privrede generalno, Oland najavljuje da će svako ko želi da delokalizuje kapital iz Francuske morati da vrati svaki cent javne subvencije ili poreski poklon koji je do toga trenutka dobio od države. Isto tako, pominju se i opcije da svi koji imaju francusko državljanstvo treba da plaćaju porez u Francuskoj, bez obzira na to gde su prijavli boravište (što je princip u SAD), ili pak da plaćaju razliku između poreza u državi u kojoj su formalno domicijalno smešteni radi izbegavanja plaćanja poreza i države čije državljanstvo poseduju, čime bi se destimulisale delokacije kapitala.

Priča da će visoki porezi sami po sebi izazvati beg onih koji ”stvaraju poslove” i da ljudi kao posledicu toga neće imati gde da rade je iracionalna bajka u cilju širenja socijalne panike. Da li smo u periodu feudalizma slušali slična konzervativna jadikovanja kako ne treba dirati postojeći sistem i aristokratiju jer će to ostaviti bez posla i krova nad glavama veliki broj ljudi tada unajmljenih na plemićkim dvorovima? Osim toga, ekonomska logika, pored visine poreza, prepoznaje i produktivnost i efikasnost preduzeća, kvalitet i traženost proizvoda, kvalifikaciju radnika, kvalitet života koji pruža određena država, prodajne mreže itd. Francuska još poseduje i tržište od 65 miliona stanovnika i radnike koji su, prema relevantnim istraživanjima, između 15 i 20% produktivniji nego radnici u Britaniji i oko 20% produktivniji nego radnici u Nemačkoj. Najbliži saradnici nemačke kancelarke su u toku predsedničke kampanje u Francuskoj, kako sam pomenuo, zajedljivo komentarisali da će tržišta dati šansu Olandu najviše četri nedelje, pre nego ga potpuno unište. Međutim, evo prolazi i pola godine socijalističkog predsednikovanja, a u međuvremenu je Angela Merkel ta koja ostaje sve više i više izolovana i napuštena od bivših evropskih partnera, koji se polako okreću Olandu i njegovoj viziji izlaska iz krize. Svakako da će sve ići lakše u slučaju pobede crveno-crveno-zelene koalicije u Nemačkoj sledeće godine. Jedna takva pobednička koalicija u Nemačkoj bi omogućila novu renesansu progresivnosti u Evropi. Uspeh socijalističkog projekta u Francuskoj će bez ikakve sumnje uticati na pomeranje celokupnog političkog i ideološkog spektra Evrope nalevo. U suprotnom, ne treba zaboraviti ni to da je Francuska majka političkog principa jednakosti i svih revolucija, te da će svaki pokušaj socijalnih uskraćenja radnim masama u kontekstu veoma izraženog društvenog raslojavanja biti smrtna presuda svakome ko se uhvati te rabote, uključuju.