Vredi li isto svaki ljudski život?

Prenosimo post koji je Miloš juče objavio na blogu Gey straight alijanse naše drage partnerske organizacije.

Pre desetak dana na ulicama Beograda  desilo se novo nasilje prema jednoj ženi.  To ne bi bilo ništa neobično, jer se na žalost u mom gradu takve stvari dešavaju skoro svaki dan. Društvo je nekako naviklo, a izgleda i dalje smatra normalnim da je nasilje prema ženi dopušteno. Nikako da postanemo društvo koje stvari neće rešavati nasiljem i gde ćemo svako nasilje prijavljivati. Ono što je bilo neobično je da je povod za nasilje bila odeća tj. poruke na majici ili šta već. Naravno radi se o napadu na A.Ž. koju su napali, pokušali da ubiju i teško povredili,  samo zato što je na sebi imala LGBT obeležja.

Političke stranke

Ono što me je zabolelo je što skoro dva dana nije bilo nikakve reakcije nadležnih institucija. Možda zato što je bio vikend,  pa dok se vest prenese. Uvek ima izgovora tipa…Ko će sad da piše saopštenje? U ponedeljak ćemo…  A da ne kažem da je trebalo 5 dana da prođe da bi je neko od nadležnih posetio u bolnici. Čak ni političke stranke čija je okosnica političkog programa borba za vrednosti  i poštovanje ljudskih prava nisu reagovale. Možda misle da je suviše nasilja pa da više nema smisla svaki put reagovati, a i dosadno je. Ili su u pitanju LGBT osobe koje sad baš i nisu popularne, a i idu izbori. Sve to zajedno pokazuje jedno licemerno ponašanje i atrofiju političkog delovanja na koje smo navikli ali koje moramo menjati. Podsetiću samo kako se brzo napravila „Koalicija protiv nasilja“ kada je pre dve godine ubijen Bris Taton. Tada su se svi utrukivali da izađu, odaju poštu… Omladine stranaka su bile glasne, osuđivale.. . Organizovana je i šetnja. Šta se u međuvremenu promenilo da sada ne možemo isto reagovati ili možda nema svaki ljudski život istu cenu. Bris je bio Francuz i bilo je nas je sramota, a A.Ž. je tamo neka devojka koja izlazi noću i šta uopšte ona radi tako kasno u gradu sa takvom majicom?

Dosta je!

Bio sam prisutan u sredu na Dosta je! protestu koji je za mene bio mini Pride. Možda nas nije bilo puno ali nas je bilo dovoljno. Seme je posejano i nema nazad. Uvek se setim starog džingla sa protesta 90 –tih „Da gluvima malo pročačkamo uši“. Bilo je uspešno, duhovito, kreativno, a nekako jako ozbiljno. LGBT pokret je pokazao da može da organizuje brzo i efikasno javni skup. Politički zahtevi, sve neki normalni, su izrečeni. Da su zahtevi dobro formulisani pokazuju i reakcije institucija koje su reagovale i bar su održani sastanci sa predstavnicima Ministarstava. Znači ipak smo malo pročačkali ušice. OK, stvari nisu puno pomerene ali važno je da se celokupan proces i borba nastavljaju. Vraća se vera da se može i da jedino mi možemo stvari menjati. Uvek moramo imati na pameti da se ni jedna sloboda ne dobija na poklon, već se mora uzeti, oteti.. Moramo se izboriti za slobodno društvo bez nasilja, koje će uvažavati različitosti.

Šta nam valja činiti?

Ono što je dobra vest je da je LGBT pokret pokazao da ima snagu, znanja i hrabrost da i pored svega što se dešava nastavi da organizuje javne skupove. To treba nastaviti i koristiti svaku priliku da se reaguje.  Ova forma mini pride-a brzo organizovanog je odlična taktika. Promene su uvek teške i ljudi se na njih teško navikavaju ali se na kraju naviknu. Ljudi moraju znati da bez obzira na seksualno opredeljenje svi živimo u istom gradu i šetamo istim ulicama. Bićemo uvek sa vama.