Pre nego što pređemo na analizu konkretnih primera argumentacije u debati “Reč na reč”, koje su naši političari izložili kako bi svaki od njih dokazao zašto je baš on, a ne njegov protivkandidat pravi izbor za građane, želim da ukažem na jednu interesantnu činjenicu koja, pre debate, predstavlja dodatni argument. Naime, u zemljama u kojima debate još uvek nisu ustaljene kao obavezni deo izbornih kampanja kao u SAD, smatra se da one obično idu u korist onome ko ih predlaže, tj. onome ko “izaziva”. Time se, na primer, objašnjava činjenica da je u Francuskoj Sarkozi predlagao tri debate, a dobio jednu, a u Španiji Rubalkaba predlagao dve i takođe dobio jednu. Obojica kandidata, prema anketama pre izbora, gubili su na istima. Što se naše zemlje tiče, imamo jednu interesantnu situaciju. Tadić je 2008. godine predlagao više TV duela, ali to Nikolić tada nije prihvatio uz argument: “pa nećemo valjda iz večeri u veče, da narodu dosadi Boris Tadić i Tomislav Nikolić pa da izađe samo milon i petsto hiljada birača. Tog časa treba da se okupe svi gledaoci, treba da bude gledanost četiri miliona” (Izjava u intervjuu sa Zoranom Stanojevićem na RTS 1, 23. januara 2008.). U ovoj izbornoj kampanji 2012., Nikolić je zahtevao debatu, a Aleksandar Vučić je rekao da bi to moglo da bude čak i “svaki dan” . Treba dodati da se izazivanje na debatu smatra argumentom, kao i njeno izbegavanje. To je prilika da se dokaže kako drugi kandidat nema hrabrosti da se suoči više puta. Zbog toga bi, smatram, institucionalizacija, tj. uspostvaljanje pravila o održavanju debate na svakim izborima sprečila da se izazivanje na TV duel pretvori u argument bilo kog kandidata.

Što se samog formata debate tiče, pravila su bila slična onima iz 2008. Činjenica da u sučeljavanju 2008. nisu bila dopuštena prekidanja, kao i opredeljenje oba kandidata za samo jednu strategiju: izlaganje svog izbornog programa i obraćanje isključivo gledaocima od strane Tadića i, istovremeno, kritika protivnika od strane Nikolića, sprečili su direktnu interakciju, pa u debati 2008. na argumente jednog govornika nismo dobili odgovarajuće kontraargumente drugoga. U datoj debati radilo se pre o dva monologa ili, kako to neki lingvistički stručnjaci nazivaju, o “dijalogu gluvih”. A šta je to u ovoj debati 2012. bilo isto ili slično, a šta drugačije?

Krenimo od trećeg učesnika u debati – moderatora. Za razliku od prethodnog TV duela, Zoran Stanojević nije samo najavljivao teme, formulisao ih je kao pitanja. Možda se radi o neznatnoj promeni, ali svakako utiče na percepciju o njegovoj ulozi u debati i daje određenu dinamičnost promeni tema. Evo i zašto. Nije isto kada on samo kaže: “Tema evropske integracije” i kada to ovako formuliše, vezano za istu: “Gde su Vam dokazi da ćete Srbiju uvesti tamo (u EU) brže nego vaš protivkandidat?” Uz to, imali smo prilike da čujemo i dve opomene upućene kandidatima: prvo, da se drže kodeksa javne komunikacije i, drugo, da se drže zadate teme. Upravo to i jeste njegov zadatak.

Po svemu sudeći, oba kandidata su, takođe, bila svesna koji je bio njihov zadatak u ovoj emisiji, pa su i jedan i drugi naglasili njenu važnost. Tadic već na početku ističe da se radi o važnom danu u kome će građani da odluče za koga će glasati 20. maja, dok Nikolić kasnije u debati ukazuje: “mi smo ovde da ukrstimo argumente.”

Već u početnim izlaganjima moglo se primetiti koje će biti osnovne ideje koje će kandidati braniti tokom emisije, a pokazalo se da su jezička sredstva, kao i stav oba govornika prema sagovorniku i način komunikacije među njima zadržali istovetnu formu do samog kraja. Uvodna rečenica u mnogim intevencijama: “Što se tiče…”, ukazivala je da ćemo na izloženi argument dobiti i kontraargument. Tako je i bilo, barem u većini slučajeva.

Osvrnimo se, za početak, na odlike argumentacije Tomislava Nikolića. Kada govorimo o leksici, tj. rečima koje ovaj kandidat koristi, one reči koje imaju za cilj da u gledaocima proizvedu određeni efekat, a u ovom slučaju negativni, vezan za Tadićevu vlast, bile su: ogorčenje, raspad, nesolidne (ruke), nekontrolisana (vlada), itd. Kako u uvodnom, tako i u završnom izlaganju Nikolić moli građane da kazne DS i da kazne Borisa Tadica, a ne sebe. Reči imaju moć. Izbor reči kazna izaziva emocije i izaziva reakcije, stoga njen izbor nikako nije slučajan. Možemo uočiti i neke reči, tj. argumente koje se takođe pojavljuju kao glavni u debati iz 2008. godine, a to su: mito, korupcija, kriminal.

Svoju argumentaciju Nikolić zasniva i na jednom argumentu koji će ponoviti više puta u toku cele debate: prošlost u kojoj je Tadić, naspram budućnosti koju nudi SNS: „Tadić živi u prošlosti“; „Ovaj čovek koji dolazi iz prošlosti, pa bi mogao tamo da se vrati. Mi govorimo o budućnosti“; „Da se vrati iz prošlosti i virtuelnte stvarnosti.“

Sledeći argument na kome u više navrata insistira Nikolić jeste, po njemu, izbegavanje teme ekonomije. Tako on tvrdi: „Izbegava se tema ekonomije“; „Žao mi je što ovo nije glavna tema i što DS nije dao da bude tema kampanje“; „Žao mi je što ne možemo da razgovaramo otvoreno.“ Međutim, kada se povela diskusija o ekonomiji, ovaj političar ponudio je kao dokaz za svoj argument brojke o nezaposlenosti, ali je takođe naglasio da nam se zemlje iz regiona „izruguju“ i, drugom prilikom, da u regionu „imamo neke sa kojima nećemo da sarađujemo“. Ono što fali ovom argumentu je konkretizacija, tj. ilustrativni primer ili naziv zemlje, bez koga ovakva tvrdnja ostaje kvaziargument, jer ono što želi da se ponudi kao očigledno, nije očigledno.

Kada se razgovaralo o spoljnoj politici, Nikolić je, što je zanimljivo, iskoristio isti argument kao i 2008., kao način pobijanja argumenta svog sagovornika, koji je prethodno pomenuo svoja brojna diplomatksa putovanja: „Tadić se hvali svojim putovanjima i posetama. To spada u domen predsednika. Čemu to koristi?“ (2012) „Nisu oni Vas primali, gospodine Tadiću, zato što ste Vi samo dobar glumac. Oni su Vas primali kao predsednika Srbije. Primaće svakog predsednika Srbije. Šta se hvalite onim što mora čovek da radi? Hvalite se da ste putovali po svetu. Pa valjda predsednik Srbije putuje po svetu“ (2008).

Takođe, argument zasnovan na metafori Srbije kao „kuće sa dvoja vrata“ pojavljuje se i u debati 2008.godine. „EU je prioritet, ali treba da ima izlaz na istok, zapad, sever i jug“, ističe Nikolić u ovogodišnjem TV duelu. Zatim ponavlja, kao i 2008. Da Srbija „luta“: „Mi lutamo u spoljnoj politici, ali to će nama da se osveti“ (2012); „Srbija je zemlja koja je dugo lutala u svojim međunarodnim odnosima. Nikada iskreno na zapadu, nikada iskreno na istoku“ (2008).

Pronalazimo još jedan argument, karakterističan i za debatu 2008, a vezan je za EU. Nikolić ističe: „Nemam neprijatelje u svetu“, „Evropa po prvi put ne kaže: ’Treba da pobedi Boris Tadić, pošto Tomislav Nikolić nije onaj sa kojim će EU da razgovara’“ (2012). „Evropska Unija, koja Vas je zdušno podržavala, koliko večeras, rekla je da put Srbije u EU uopšte ne zavisi od izbora za predsednika, da EU ostaje i dalje sa svim svojim ponudama prema Srbiji, bez obzira na to ko će pobediti“ (2008).

S druge strane, Tadić, u odnosu na 2008. godinu, iznenađuje svojim uvodnim izlaganjem, jer već u prvoj intervenciji, u kojoj se kandidati obraćaju građanima, on počinje da razgovara sa svojim protivkandidatom: „Vi, gospodine Nikoliću…“ Nešto zaista drugačije od debate 2008., u kojoj mu se, da se podsetimo, samo dva puta obratio na taj način, ne gledajući ga nikako, a pet puta govoreći o njemu u trećem licu jednine, kao da nije bio prisutan. Primećujemo i jedan dinamičniji nastup od prethodne debate, malo oštriju retoriku, posledicu upravo činjenice da se u ovoj debati vodi diskusija. Već svojim prvim rečima Tadić prebacuje Nikoliću da „uružuje sliku Srbije u svetu, da kvari jednu sliku o zemlji koja je tek popravljena.“

Za razliku od opozicionog kandidata, a to je situacija tipična za gotovo sve debate, kandidat koji je na vlasti pokušava da opravda svoje postupke i da krajnje pozitivno predstavi svoje učinke. Tako Tadić ističe: „Mnogo toga jesmo uradili“ (2012), isto kao i „mnogo toga jeste učinjeno u prethodnim godinama“ (2008). Ono što čini ovaj argument solidnim jesu nabrajanja vrlo konkretnih primera u nastavku, ono što ovakva afirmacija nesumnjivo zahteva. Nabrajanja su, ujedno, jedan on jezičkih mehanizama argumentacije koji je najviše zastupljen u diskursu ovog političara. Tadic, sa istim ciljem, koristi reči sa pozitivnom konotacijom: izuzetan rezultat, sigurnost, bezbednost, reforme, stipendije, napred, itd., a posebnu snagu svojim argumentima daje glagolima kao što su siguran sam, uveren sam, ubeđen sam, itd. Ne možemo izostaviti ni reč investicije, veoma zastupljenu i u debati 2008., a potkrepljenu primerima, tj. ciframa, imenima investitora, kao i obećanjem „rešićemo taj problem“.

Što se teme spoljne politike tiče, prema Tadićevim tvrdnjama, Srbija je 2008. bila „nacija koja je ugledna i poštovana u svetu“, pa tako još jednom potvrđuje i u debati 2012.: „Srbija je danas poštovana.“ Na tom polju postignut je „veliki uspeh, međunarodni ugled“. I ovaj argument potkrepljen je konkretnim primerima, od kojih je jedan, na primer, nabrajanje zemalja sa kojima se vrši saradnja, kao što su Kina, Rusija, Španija, itd.

Tadić takođe ističe: „Za razliku od Nikolića, ja sam izložio plan u četiri tačke“ i „Vi nemate plan za Kosovo“. Iako se ove tvrdnje ne odnose na izlaganje Nikolića u debati, moramo istaći da u toku cele Nikolićeve argumentacije u debati, pronalazimo u većoj meri kritike dosadašnjeg učinka njegovog protivkandidata i dosadašnje vlasti, nego neke konkretne mere koje on predlaže u svom izbornom programu. Ovo je još jedna od konstantnih pojava u slučaju nastupa kandidata opozicije u televizijskim predizbornim debatama.

A kada govorimo o onome što je konstanto prisutno u debatama, dolazimo i do neučtivih optužbi, koje, da naglasim, nisu slučaj samo u našim debatama. Nakon poslednje francuske i španske debate govorilo se o previše agresivnom ponašanju nekih kandidata. Naime, radi se o argumentima putem kojih se sagovornik optužuje za neistine i kontradiktornosti, a, kao što smo mogli da zapazimo, i o nekim otpužbama ipak karakterističnim samo za naše političke debate.

Boris Tadić ponovio je više puta u toku duela jedan od centralnih argumenata svoje kampanje, a to je argument „dosledne i predvidive politike DS-a po pitanju EU i Kosova“, naspram „nedosledne, kontradiktorne politike SNS-a“. Isti argument nalazimo i u debati 2008. godine u vidu nedoslednosti u politici SRS-a prema EU, kao i insistiranju na razlikovanju reči i dela: „Dobro je da se sada menja i retorika SRS-a i Tomislava Nikolića na ovim izborima, bilo bi dobro da se promeni i ukupna politika“. U ovom poslednjem duelu imamo sledeći primer koji se odnosi na podršku koju je DSS dao SNS-u u drugom krugu izbora, tj. na kontradiktornosti onoga što je zastupano „pre nekoliko dana“, nasuprot onome što Nikolić zastupa „danas“. Tako Tadić ističe: „Meni nije jasno, gospodine Nikoliću, šta je Vaša spoljna politika“; „Vi imate kontradiktornu politiku. Bilo bi dobro da građani Srbije saznaju koja je“; „Tako se ne vodi jedna politika zemlje“; „Takva politika je opasna“. Strategija koju uočavamo u ovom poslednjem konkretnom primeru, da bi, ukoliko pobedi protivkandidat došlo do opasnih posledica, naziva se strategija „proračunate napetost i predstojeće katastrofe“ i sastoji se u okretanju glasača ka neizvesnoj budućnosti, naspram sigurnosti koju govornik nudi. Stoga je razumljivo što istu koriste oba kandidata. U svim debatama.

Na ovaj prethodni, možemo nadovezati i Tadićev argument „mirovne politike“ naspram „zveckanja oružjem“. Zanimljivo je da iste ove reči pronalazimo i u debati 2008.: „Nikada nisam vodio politiku koja je podrazumevala pretnje, zveckanje oružjem, uvek sam govorio da ću voditi politiku koja samodoprinosi ugledu zemlje“. Zanimljivo je i to da je Tadić zamenio sintagmu „devedesete godine“, koja se mnogo puta pojavila u duelu 2008., a u ovom samo jednom, sintagmama „u vreme Vaše vladavine“, „pre dvadeset godina“. Nikolić mu je to zamerio: „Priča o dvadeset godina, pošto je to jedini način da skrene temu“, dok on sam navodi sintagmu „u proteklih 8 godina“.

Ono što je, u velikoj meri, obeležilo i ovu našu srpsku debatu, jeste način na koji su kandidati jedan drugog optuživali i odgovarali na optužbe o neistinama. Optužba da jedan političar laže je najteži oblik diskreditacije sagovornika. U predsedničkom duelu 2012., nakon optužbe o krađi izbora od strane Nikolića, Tadić već u svom prvom izlaganju koristi sintagmu apsolutna neistina. Ovo bi nas, možda iznenadilo, ako bismo uporedili sa debatom iz 2008., u kojoj ovaj kandidat nijednom nije izgovorio ni reč „laž“, niti ijedan eufemizam za istu, samo je upozorio dva puta: „Naravno da bi dobro bilo u političkoj debati govoriti istinu“; „Bilo bi stvarno dobro da govorimo istinu i bilo bi dobro da, opet, niti vređamo jedan drugoga niti da implicitne pretnje upućujemo jedan drugom.“ Međutim, u ovoj debati, a opet kao posledica vođenja dijaloga između kandidata i pokušaja pobijanja argumenata protivnika, u Tadićevom diskursu nalazimo sledeće izjave: „Gospodine Nikoliću, takav uvredljivi ton nije primeren. Reč laž zvuči ružno i jako nepristojno. Bilo bi dobro da sačuvamo manire“; „Teške reči i optužbe koje nisu primerene ovakvoj debati“; „To nije istina“; „Teške reči koje su mi upućene nemaju pravu valjanost”. Tadić će se, takođe, požaliti: „Što se tiče optužbe da sam ja doprineo nezavisnosti Kosova, to je jedna od najskaradnijih optužbi koju sam do sada čuo.“

Sa druge strane, Nikolić više puta u toku debate, kako one pre četiri godine tako i ovogodišnje, koristi reč laž, lažni, lagati, nestina. Kako bi osnažio svoju argumentaciju, on koristi jezički i stilski mehanizam ponavljanja, pa tako četiri puta zaredom ponavlja „kao što ste lažno obećali“, da bi istu rečenicu zaključio sa „tako i sada iznosite neistine, gospodine Tadiću, ali to Vam je manir.“ Kasnije u debati on iznova tvrdi, sada pokušavajući, doduše pomalo ironično, da poštuje pravila: „Vi govorite neistinu, da iskoristim izraz koji je prihvatljiv za voditelja“, da bi se u svom završnom obraćanju građanima vratio na manje učtivu opciju: „Vi znate šta je laž, lažna obećanja iz njegovih usta izlaze.“ On u debati postavlja sledeće retoričko pitanje: „O čemu Vi danas pričate i šta da Vam verujem kad ste lagali svaki put na izborima?“ Ovde je potrebno istaći da su u 2008. godini upravo pitanja, kako direktna, tako i retorička, bila osnovni mehanizam argumentacije ovog kandidata. Pitanja su vrlo efektno jezičko sredstvo u debatama. Tadić je u debati 2008. formulisao samo dva pitanja, iz već dobro poznatog razloga, jer nije vodio razgovor sa svojim protivkandidatom, dok ih je u ovom poslednjem sučeljavanju postavio znatno više, ali ona ipak nisu njegov glavni instrument argumentacije.

Pomenute optužbe za kontradiktornosti i laži tipične su za sve debate u svetu, a ono što se 2008. godine pojavilo u Nikolićevoj argumentaciji i ponovilo i u ovoj kampanji, jeste sintagma „bivši predsednik“, koja, zajedno sa argumentima kao što su „kada mi formiramo Vladu“, „mi koji smo, sada se već vidi, najjača politička stranka“, „ja jedini ovde večeras imam argumente“, očigledno spadaju u one koje Nikolić smatra veoma jakim i efektnim argumentima za birače i koji mu pomažu da deluje sigurno i samouvereno. Kao što je to bio slučaj u duelu 2008., sintagma u vokativu „bivši predsedniče“ javila se u okviru druge teme po redu u debati. Ovoga puta, taj argument poprima i druge oblike: „Vi ste, Bogu hvala, čovek koji odlazi sa te funkcije“; „tugovanka bivšeg predsednika“, a Nikolić koristi priliku i da optuži Tadića u više navrata da “loše” obavlja funkciju predsednika i da je “mnogo slabiji nego što je bio Milošević”. Tadić će se samo jednom osvrnuti da ovo prokomentariše, podsećajući, u vezi sa prošlom debatom: „i tada me nazivao bivšim predsednikom Srbije“.

Neizostavno je kod optužbi pomenuti i onu za „prljavu kampanju“, konstantnu da, ali više kod nas nego u drugim zemljama. Nikolić u sučeljavanju 2008. kaže da je to bila “najprljavija kampanja koju možete da zamislite”, a obojica kandidata u istoj debati tvrde: “Nisam Vas pominjao/nisam vas vređao u ovoj kampanji apsolutno”. U TV duelu 2012. kampanja za Nikolića poprima karakteristike strašne, to je prljava, podla kampanja blaćenja i izigravanja; svi protiv rejtinga jednog čoveka.

A u trenucima kada je tenzija rasla, pa i ton izlaganja, nisu izostali ni lični napadi -argumentum ad hominem. Tako Nikolić pominje da je Tadić pravio lutke, na šta ovaj odgovara kontraargumentom da su svi poslovi kojima se bavio jedno „vredno životno iskustvo“. Nastaviće Nikolić sa procenama Tadićeve ličnosti: „To što ne možete da shvatite“; „ne možete da rasuđujete“; „to je hrabrost koju Vi nećete nikada pokazati“, „niste valjda ni Vi toliko otkačili da prihvatite takav uslov.“

Za argumentaciju je takođe bitna taktika „podsećanja“ građana na nešto, koju koriste obojica kandidata, a da pritom to „podsećanje“ ne podrazumeva istinite tvrdnje. Zatim, u debatama se uvek iskoristi prilika da se nešto „iznese na videlo“, pa tako Nikolić govori o „tajnom delu“ nekog ugovora, „sumnjivom predlogu koji je potpisao Boris Tadić“, „zataškanim aferama“ i „ministrima sa lažnim imenima.“

Za kraj, nešto što bi sa tačke gledišta pripreme za debatu bilo nedopustivo jesu greške u imenima ministara koji se daju kao primer u argumentaciji ili nepoznavanje istih, pa tako Nikolić kaže: „Kako se već preziva predstavnik ministara.“ Sličan propust desio se i u debati 2008. kada je rekao: „Mislim da je Reagan govorio „Read my lips.“ Taj citat bi bio dobar argument, jer su citati i te kako preporučljivi u debatama, ali ga nije izgovorio Reagan, bio je to George H. W. Bush . Za svaku debatu u svetu stručnjaci tvrde da u njoj ne možes mnogo da dobijes, ali možes za pet minuta sve da izgubiš. Primeri grešaka koje sam navela nisu takvih razmera, kao npr. kada Sapatero nije znao koliko košta kafa u kafiću u Španiji, ali svakako treba povesti računa o onome što se govori i kakvi će se dokazi i primeri primeniti da se potkrepi jedan argument.

Debata Tadić – Nikolić donela nam je novine. To, kao što smo mogli da zapazimo, nisu velike novine u argumentima, koje smo dobro upoznali i tokom same kampanje, već način na koji su se ovoga puta suočili predsednički kandidati. Nismo znali šta da očekujemo. Čuli smo najave, videli smo prethodne debate, pratili smo kampanju, ali nam je debata bila nepoznanica. Zavisilo je samo od kandidata, istih kandidata koje smo već imali prilike da vidimo, pa, opet, svaka kampanja je poseban slučaj i poseban kontekst. Iako su, kao i uvek, oni imali potpuno suprotne argumente, ovog puta odlučili su da ne ignorišu sagovornika, da odgovore, ako ne u potpunosti, onda u velikoj meri, na pitanja i optužbe. Konačno, uspeli su da prilagode svoj govor žanru debate, koji je različit i od mitinga, i od intrevjua i od predstavljanja kandidata. Obojica kandidata su delovala samouvereno, s tim što je Tadić bio sigurniji u nastupu i pokazao da poseduje bolje govorničke sposobnosti.

Sve u svemu, napravili smo jedan korak, jedan korak ka učvršćivanju tradicije predsedničkih debata u našoj demokratiji. Istina je da one poseduju dosta ograničenja u svojim formatima i, samim tim, u efektima na birčako telo, ali nesumnjivo jesu veoma važne, pa se kao takve iz kampanje u kampanju i održavaju u mnogim demokratskim zemljama.

*Ovaj rad je deo projekta Strategije tekstualnosti profesionalnog diskursa u multimedijalnom okruženju. Analiza i predlozi za njegovo poboljšanje (Estrategias de textualidad del discurso profesional en soportes multimodales. Análisis y propuestas de mejora). Referencija: FFI2011-28933), finansiran od strane Ministarstva Ekonomije i Kompetencije, kao i od strane fondova FEDER.

U ovoj ideji stoji da se životna sredina suočava sa problemom prenaseljenosti i da neće moći da zadovolji nebrojene ljudske zahteve. Na ovom problemu se radi proteklih decenija ali činjenica je da mnoge civilizacije nisu uspele da se izbore sa njim. Uzmimo Maje za primer, pošto je jedan od najdramatičnijih slučajeva.

Drevna kultura Maja je bila jedna od velikih i uspešnih civilizacija. Maje su koristile svoje tradicionalno ekološko znanje da izmene svoj pejzaž na stabilan i otporan način, u suštini, oni su bili rani praktikanti inženjerstva zaštite životne sredine. Jedan primer inženjeringa je njihov metod prikupljanja kišnice. Maje nisu mogle da koriste podzemne vode, kao na primer izvore, jer su bar 500 m ispod površine, nisu imali tehnologiju da izvlače tu vodu.

Tako da su Maje zavisile od kišnice koja se akumulira u sezonskim močvarama, koje su pokrivale oko 40 odsto predela u kom su živele. U modernim vremenima, ta kišnica ispari pre nego što iko može da je iskoristi efikasno, ali su drevne Maje izgradile odvodne kanale i preusmeravale kišnicu i na taj način pretvorile močvare u velike poljoprivredne oblasti.

Kako bi podržali rastuću populaciju, bilo je potrebno uključiti druge metode. Koristile su poljoprivredne terase, rezervoare za vodu i sadili bašte. Praktikovale su agrošumarstvo koje je konzerviralo okolnu šumu.

Ipak, tokom Klasičnog perioda(250-900 n.e.) populacija Maja brojila se u milionima. Maje na kraju nisu mogle da održavaju svoju sve veću populaciju. Kako su intenzivirale poljoprivrednu proizvodnju i trebalo im je više prostora, počele su da seku šumu. Krčenje šuma dovelo je do povećane erozije tla i isparavanja. Maje su, možda nenamerno, izazvale promenu lokalnih klimatskih uslova tako što su močvare pretvarale u polja i krčile šumu sečom i spaljivanjem. Između 8. i 9. veka, gradovi u južnim nizijama koje su Maje naseljavale su napušteni.  Njihova civilizacija je u velikoj meri propala, ostavljajući ogromne ruševine prepune napuštenih hramova i spomenika.

Brojni eksperti objašnjavaju da je rast populacije premašio raspoložive resurse i da je do kolapsa sistema došlo usled ekološkog disbalansa. U kombinaciji sa sušom, do ekološkog kolapsa je došlo zbog prenaseljenosti i odstupanja od održivog načina proizvodnje a to je lako moglo da dovede do nemira jer je hrana sve oskudnija a urbani centri su bili najezda novih ljudi.

Prenaseljenost ne zavisi samo od veličine, odnosno gustine stanovništva , nego od odnosa stanovništva prema raspoloživim resursima. Zbog toga je bitno da postupamo na održiv način.

Zapamtite – Zalihe pitke vode od kojih svi zavisimo su sve manje. Kako svetska populacija raste kriza se može samo pogoršati.

Dok čekamo da nadležni nešto urade po tom pitanju, treba da znamo da neće samo oni rešiti problem već se zapitajmo kako mi sami postupamo sa ograničenim resursima.

Zato bih i volela da vas upoznam sa jednom divnom kampanjom koja i dalje traje u Zrenjaninu i toplo bih preporučila svakom gradu da počne da je sprovodi. Neki su možda već čuli za kampanju Dobro drvo. Ko nije nek nastavi da čita jer će mu se, sigurna sam, dopasti.

Naime, 2011. je bila Međunarodna godina šuma pa su moja poznanica Ivana i njen prijatelj Vlada odlučili da poklone svom gradu Zrenjaninu drvo. Dobra ideja jer je Vojvodina oblast u kojoj je samo 8 procenata teritorije pod šumom, a Zrenjanin spade u gradove sa najmanje zelenih površina.

Obratili su se nadležnima i rečeno im je da na javnim površinama u gradu ne mogu da zasade drvo. Dakle, postoje javne površine na kojima je samo trava, koja iskreno ničemu ne služi sem što izgleda zeleno a drvo upija CO2, ali ne postoji mehanizam koji bi im omogućio da to urade. I tako je počela njihova kampanja.

Kontaktirali su Gradsku upravu, Odeljenje za urbanizam i zaštitu životne sredine , JKP „Čistoću i zelenilo“ itd. i sa njima  napravili dogovor da počnu ozelenjavanje.

Naravno, kada sadite drvo, ne želite da znate da će ga neko poseći za 10 godina zbog infrastrukture grada već hoćete da ono ostari na tom istom mestu pa je bitno da razgovarate i sa pejzažnim arhitektima. S druge strane, svaka vrsta drveta ima svoje karakteristike pa je i to razlog zbog čega ozelenjavanje mora biti plansko.

Jako je bitno da projekat bude održiv.  Tako da su nadležni predložili lokacije za sadnju. Mislili su na ljude iz svih delova grada. Da neko  ne bi dolazio sa Miljakovca da na Zvezdari sadi drvo, određeno je nekoliko lokacija u gradu predviđenih za sadnju. Svako ko želi da zasadi drvo može da ode u cvećaru Jasmin u centru grada, odabere sadnicu, kako mi je rečeno cene se kreću od 800 dinara do 2 hiljade, odabere lokaciju, zasadi drvo i zaliva ga dok ne poraste.

Kako je zainteresovanost građana bila velika, godinu dana od početka kampanje, Gradska uprava je odlučila da uspostavi 4 nedelje sadnje , dve u proleće i dve u jesen. Ono što je mene oduševilo je da su takođe odlučili da kupe sadnicu kao poklon svakom novorođenom Zrenjanincu. Samo u januaru i februaru ove godine u Zrenjaninu je rođeno  67 beba, a to znači 67 sadnica.

Ciljna grupa ovog projekta su uglavnom deca. Kako odrastaju naučiće kako da posade drvo i staraju se o njemu, a jednog dana učiće svoju decu kako da urade isto. Isto tako, podstičete ih da razvijaju društveno odgovorno ponašanje i odgovornost prema prirodi.

Zamislite da vi imate svoje drvo u svom gradu. Ja sam zasadila dva hrasta i još uvek su u saksiji i iskreno se pitam šta ću da radim sa njima na proleće kada budu dovoljno veliki da ih zasadim negde. Zbog toga predlažem svima da pokreću ovakve kampanje jer jedino na ovaj način možemo zaista da doprinesemo i sebi  i okruženju u kom živimo.

Ukoliko vas zanima detaljnije kako su zrenjaninci sproveli ovu ideju u delo kontaktirajte Ivanu Branković ovde.

Nadam se da će biti sve više ovakvih kampanja.

preuzeto sa www.francoishollande.fr

Iako je formalno preuzimanje vlasti dogovoreno između sada već bivšeg predsednika Nikole Sarkozija i novoizabranog Fransoa Olanda[1] za 15. maj, u skladu s tradicijom uspostavljenom  od strane Miterana (poslednjeg francuskog socialističkog predsednika) današnji Dan pobede, 8. maj, obeležen je zajedničkim postavljanjem venca i odavanjem časti na Trijumfalnoj kapiji. Mediji su pomno ispratili ovaj prvi zajednički iskorak bivšeg i novog predsednika Republike. U zemljama poput Francuske, antifašizam je neupitna vrednost, rehabilitacija  generala Petena i ostalih kolaboracionističkih snaga s nacističkom Nemačkom je pojam koji ne pada na pamet nikome sem marginalnim ekstremnim fašističkim grupama. Isto tako, međusobno uvažavanje političkih suparnika, bar svakako jedanput kad su izbori prošli, smatra se osnovom demokratskog političkog uređenja. Ne upire se prstom u „krivce“ za izborne neuspehe, već se javno odaje pošta francuskom narodu na izboru koji je doneo.

preuzeto sa francoishollande.fr

A da je u pitanju zaista francuski narod koji je doneo odluku govori činjenica da je izlaznost na izbore bila 82%. Bez obzira na ovu, za čitavu Evropu, visoku izlaznost brojni analitičari su ipak napomenuli da je broj nevažećih listića ove godine porastao i da je to fenomen kome treba posvetiti više pažnje. Znači opet, društvo poziva ne na kritiku i ignorisanje, već na analizu i diskusiju fenomena koji uzima maha u čitavoj Evropi.

Nedelja 6. maj očekivana je već više od godinu dana s nestrpljenjem. Otkako je neizvesna unutrašnja trka u Socijalističkoj partiji za predsedničkog kandidata počela, Francuska je željno iščekivala promene. Petogodišnji mandat Nikole Sarkozija, obeležen svetskom i evropskom krizom, uz poslednje trzaje Sarkozijevog zaoštravanja bezbednosne i imigrantske politike u radikalno desno ne bi li privoleo birače Nacionalnog fronta na svoju stranu, umorili su Francusku. Hiperaktivni predsednik iscrpeo je svoje građane, svojim arogantnim stavom, mnogobrojnim skandalima koji nisu dobili svoj odgovor u pravosudnom sistemu, ali i ekonomskom krizom koja je uticala na kupovnu moć građana. Nikola Sarkozi je bio predsednik koga mnogi nisu odobravali, što zbog desnih i neoliberalnih politika, što zbog same njegove ličnosti i imidža „predsednika bogatih“. Čuvena je anegdota da je 2007, odmah nakon što je izabran, Sarkozi otišao da proslavi s prijateljima u jednom od najskupljih restorana u Parizu Le Fouquet’s, umesto da izađe pred okupljene pristalice. Tako je ove godine skup Sarkozijevih pristalica trebalo da se odigra na trgu Konkord i već u kasnim popodnevnim časovima ovaj skup je otkazan. Samo otkazivanje skupa svima je značilo samo jedno – da je bitka dobijena i da će Sarkozi biti jedan od retkih predsednika koji će služiti samo jedan mandat. Ispred sedišta Socijalističke partije, od ranog popodneva je krenula zabava.

Karnevalska atmosfera, šampanjac i crvene ruže obeležili su izbornu noć na ulicama Pariza. Od Solferina do Bastilje, gde se održavao koncert i miting na kome se očekivalo obraćanje novoizabranog Fransoa Olanda, ulice su bile prepune ljudi koji su slavili socijalističku pobedu, prvu nakon 31 godine. Sa 51,62% u 20h je objavljena pobeda levice. Kroz moju zgradu prolomio se krik sreće iz mnogobrojnih stanova. Dirljivo je bilo gledati sa koliko nade i oduševljenja su Francuzi prihvatili ovu pobedu, za koju mnogi kažu da je podelila Francusku na pola.

preuzeto sa http://www.public.fr/News/Photos/Photos-Yannick-Noah-Joyce-Jonathan-Anais-Concert-de-folie-pour-celebrer-la-victoire-de-Francois-Hollande-238165

Svakako, novog predsednika očekuju brojni izazovi. Ekonomska kriza, koja je izazvala socijalnu krizu, ne deluje da jenjava, a Evropska unija još uvek nema odgovarajuća rešenja. Oland je tokom predizborne kampanje naglasio da će insistirati na reviziji evropskih rešenja kojima se posebno protivi Angela Merkel (uvođenju evroobveznica kao i podsticanju privrednog rasta kao rešenju, umesto politike štednje). Bez obzira na globalnu tešku situaciju, i brojne izazove međunarodne politike, koji očekuju Olanda – jedan još važniji zadatak stoji pred njim i Socijalističkom partijom. Naime, u junu ove godine se održavaju parlamentarni izbori u Francuskoj koji pružaju šansu da se izbegne kohabitacija i da, po prvi put u istoriji pete republika, u Francuskoj socijalisti osvoje vlast na svim nivoima.

Debata je suština političkog života svakog demokratskog društva. Debata i dijalog. Isticali su to slavni filozofi još u Antičkoj Grčkoj, a ostalo je tako i do dana današnjeg. Potvrdili su to, još jednom, francuski predsednički kandidati, koji ovakva dijalektička suočavanja smatraju sastavnim i obaveznim ritualom u svojim izbornim kampanjama. Vrlo brzo nakon prve televizijske predsedničke debate, 1960. u Sjedinjenim Američkim Državama između Džona F. Kenedija i Ričarda Niksona, Francuski kandidati Valeri Žiskar Desten i Fransoa Miteran sočavaju se u TV duelu 1974. godine i započinju tada novu, a danas već čvrsto ukorenjenu tradiciju u toj zemlji.

Pre samo nekoliko dana, 2. maja 2012., oko 17,8 miliona stanovnika Francuske imalo je neprocenjivu priliku da putem malih ekrana prati gotovo tročasovno verbalno sukobljavanje Fransoa Olanda i Nikole Sarkozija, kandidata plasiranih u drugi krug predsedničkih izbora. Samo četiri dana pred izlazak građana na birališta, nešto nezamislivo, na primer, u SAD, u Francuskoj, zemlji u kojoj se veruje da onaj ko pobedi u debati pobeđuje i na izborima, odigrala se jedna vrlo intenzivna i vrlo izjednačena “dijalektička borba”, čiji tok i ishod su, upravo, opet dokazali koliko su debate bitne u demokratskom životu svakog društava.

Rezultat francuskih izbora je još uvek neizvestan, iako istraživanja javnosti ukazuju na to da je Oland u prednosti nad Sarkozijem (54% naspram 46%), pa je tako i sama debata ostala bez jasnog pobednika, tj. bez gubitnika. Niko nije pobedio. Oba kandidata, svesni značaja onoga što će izgovoriti, bili su na visini zadatka. Iako pod veliko tenzijom, Oland i Sarkozi, na momente previše agresivni, na momente zauzimajući odbrambeni stav, uspeli su da odbrane svoje ideje i, u gotovo svim diskutovanim temama, svoje različite izborne programe.

Opšte je poznata činjenica da se u organizaciji debata, tj. u pregovorima između stranaka nikada se ništa ne rizikuje, ništa se ne prepušta slučaju, svaka sitnica je obuhvaćena dogovorom. Tako je, na primer, možda interesantno znati da nije bilo dozvoljeno snimati profil Sarkozija, da je bilo potrebno podesiti kamere kako ne bi bilo odbljeska naočari Olanda, zatim da je bila dogovorena temperatura u studiju, kao i položaj stola, itd. Dva moderatora sa dve različite Televizije (TF1 i France 2) pobrinula su se da nijedan kandidat ne ostane uskraćen ni za sekund vremena, a budući da je u debati i te kako bilo prekidanja i upadanja u reč, nije se radilo o lakom zadatku. Uprkos činjenici da nije bilo nijedne reklamne pauze, nijednog predaha, oba političara, slobodno možemo reći herojski su izdržali do samog kraja braneći svoje stavove. Takođe, zanimljivo je istaći da francuski format debate, ako ga uporedimo sa američkim, predstavlja nesumnjivo rizičniji format. I ne samo iz razloga što se radi o jednoj a ne o tri debate, drugim rečima, ako se napravi greška, nema druge ni treće šanse da se ista ispravi, nego i zbog toga što predstavlja pravi duel licem u lice, bez publike i bez pitanja novinara, sa dozvoljenim, šta više, pozeljnim prekidanjem govornika ukoliko je to potrebno da bi se odbranila određena ideja. Ovaj format možda i najbolje opravdava metafore “konjske trke” (horse race) ili “boks meča” (boxing match), koje se obično koriste u medijima da bi se opisale predsedničke debate, a samim tim i stvorila atmosfera takmičenja i očekivanja među publikom. A kada već govorimo o očekivanjima, moramo pomenuti i činjenicu da je Sarkozi predložio održavanje tri debate koje Oland nije prihvatio. Ako zanemarimo dosadašnje iskustvo iz različitih zemalja da oni koji vode prema anketama nekada i ne prihvataju debate, sam predlog Sarkozija može se protumačiti kao jedan od njegovih argumenata, jer upravo izazivanje protivnika često se pretvori baš u argument u kampanji, pogotovo ako drugi kandidat ne prihvati. Stoga se spekulisalo zašto socijalistički kandidat ne prihvata, pa su i očekivanja bila sledeća: Sarkozi je dobar i iskusan govornik, zna kako da preokrene razgovor u svoju korist, zato i insistira na debati, zbog čega su i sami simpatizeri Olanda strepeli od ishoda debate. Međutim, na osnovu takvih očekivanja, ovaj poslednji kandidat izašao je osnažen iz debate, “nije se dao”, nije dozvolio da ga destabilizuju Sarkozijevi napadi, odavao je utisak sigunosti i smirenosti, i sve u svemu, poboljšao svoj imidž. S druge strane, Sarkozi je okarakterisan kao izuzetno dobar govornik, ali agresivniji, dinamičniji, koristio je svoje uobičajene strategije o kojima će biti reči kasnije u ovom tekstu. Ono što je zanimljivo je da je, od strane analitičara, Sarkozi okarakterisan kao pretendent na mesto predsednika republike, a ne kao njen sadašnji predsednik. Pokušaćemo da objasnimo i zašto.

Le débat Hollande-Sarkozy en moins de 3 minutes by LeNouvelObservateur

Teme o kojima se raspravljalo u debati bile su upravo glavne teme kampanje. Najviše vremena posvećeno je ekonomiji, zatim društvu, imigraciji, predsedničkim obavezama, internacionalnim odnosima i nuklearnoj energiji, a one koje su izazvale najviše polmike bile su ekonomija i imigracija. U toku debate uočila se jasna razlika u stilovima, rešenjima i pogledima na svet ova dva kandidata.

Svesni činjenice da su izbori jako blizu, voditelji postavljaju dvojici kandidata prvo pitanje: “Kako se osećate četiri dana pred izbore?” U svojim uvodnim intervencijama, Oland je sebe predstavio kao budućeg “predsednika Pravde”, koji će izvesti zemlju na pravi put i ujediniti građane. Sarkozi ocenjuje taj uvod kao “klasičan”, podstiče na poređenje njihovih programa, ističe da želi istinu i podseća da svako ima svoju istinu. “Suočićemo se licem u lice.” Tako je i bilo. Raspravljalo se, u ovom uvodnom delu, šta je za koga jedinstvo. Oland tvrdi da je Sarkozi podelio Francuze, što ovaj, naravno, ne prihvata. Obojica predstavljaju sebe kao predsednika “svih Francuza”, Oland ističe: “ne razlikujem one koji mi se sviđaju od onih koji mi se ne sviđaju”, dok je Sarkozi “predsednik i onih koji nisu glasali za njega”. Kao nešto pozitivno u svojoj vladavini Sarkozi ističe da nije bilo nasilja, samo mirnih manifestacija i oseća se “ponosnim zbog toga”, dok Oland precizira da “nije bilo nasilja, jer su ga sprecili sindikati i pregovarači” i da je “zasluga celog društva što nije bilo nasilja”. Sarkozi, zatim, tvrdi: “nisam ja jedini koji ima zasluge, ali nisam ni jedini koji je kriv” i dodaje da sprovodi stalne reforme, na šta Oland ima protivargument: “Reforme, ali po koju cenu?”. Dolazimo, tako, do argumenta “žrtve”. Sarkozi se oseća uvređenim, jer “kad me porede sa Frankom, Vi ništa ne kažete”, ali Oland ima repliku: “Mene su poredili sa životinjama, sa zoološkim vrtom. Jeste li to Vi rekli?”. Oland opominje da treba preći na bilans, a ne “igrati se žrtava”.

U temi ekonomije vodio se pravi “rat ciframa”, jer, prema Olandovim podacima, ima 4 miliona nezaposlenih i stopa nezaposlenosti od 10%, više nego u Nemačkoj. Sarkozi odmah pobija te podatke, i podesća da je porast nezaposlenosti 18,7%, što je upola manje nego u Italiji i Španiji, na primer. Oland se pohvalio kako su predstavnici drugih država Evrope saglasni sa njegovim merama o budžetnom paktu, među njima Italija i Španija, dok je za Sarkozija Nemačka primer, a takođe i njihov “glavni klijent i snabdevač.”

U ovom tematskom bloku raspravlja se i o obrazovanju. Stavovi ponovo potpuno različiti. S jedne strane, Oland predlaže povećanje broja radnih mesta u školama (i u policiji), dok Sarkozi brani stav da treba povećati plate 25%, ali smanjiti broj profesora, tj. treba pospešiti kvalitet nasuprot kvantitetu.

U nastavku se poveo razgovor o imigraciji i, odmah na početku, imamo primer neslaganja, ali ovog puta baziranog na protivrečnosti u izjavama Olanda koje Sarkozi zapaža na licu mesta i “iznosi na videlo”, citirajući reči svog protiv kandidata da će zatvore za ilegalne imigrante primenjivati samo u “izuzetnim slučajevima”, ali tu, u debati, on je izjavio da će ih “naravno zadržati”. To je dovelo do očigledne kontradiktornosti, što je Sarkozi i iskoristio. U okviru ove teme, govorilo se o smanjenju i ograničavanju imigracije zbog ekonomske situacije. I dok Oland ističe značaj stranih studenata, Sarkozi obećava da će smanjiti broj legalnih imigranata sa 180.000 na 90.000 i predlaže ispit u konzulatu iz francuskog jezika i kuture, jer “je veoma teško da se interiše onaj ko ne govorio francuski uopšte”. Islam i, prema aktuelnom predesdniku, realnost njegove radikalizacije u Francuskoj, zatim moguća “potraživanja identiteta”, razlog su za Sarkozija da bi bilo “neodgovorno” dati pravo glasa imigrantima na lokalnim izborima. S druge strane, Oland se zalaže za pravo glasa na lokalnim izborima za one koji žive pet godina u Francuskoj, podseća Sarkozija da je i on ranije branio taj stav i navodi kao primer Belgiju i Luksemburg. Usledilo je i podsećanje na zakon o nošenju burke, za koji Oland, prema Sarkoziju, “nije smeo da glasa”.

U tematskom bloku o energijama, Oland se opredelio za kombinaciju nuklearne i obnovljive, zalažući se za zatvaranje najstarije elektrane Fessheim, zbog njenog stanja i seizmičkog područja na kome se nalazi. Sarkozi je branio stav da je spojivo održavati obe vrste energija, budući da nemaju ni gas ni naftu, i to bez zatvaranja ijedne nuklerane elektrane, jer “nema razloga za to, nije bilo nesreća”. Sarkozi, takođe, podesća da je uvek postojao konsenzus među strankama, pa je optužio Olanda da “se prodao” zelenima, što je za ovoga predstavljalo ličnu uvredu.

Kada je došao momenat da odgovore na pitanje kakav predsednik želi da bude svaki od njih, Oland je potvrdio da bi bio predsednik koji bi poštovao sve Francuze, “a ne samo parlamentarnu većinu” i koji ne bi bio “šef svega”, aludirajući na to da aktuelni predsednik zapošljava ljude sebi bliske na visokim funkcijama. Sarkozi karakteriše intervenciju svog oponenta kao “lep diskurs” i podseća na preplitanja ranijih socijalističkih vlasti i centara moći. On zatim ističe da jedan predsednik “ne može da kaže da nešto neće” i rezimira šta će on uraditi, ističući kako se radi o “istorijskom momentu u promenjivom svetu”. Ni na dodatno pitanje voditelja o povlačenju francuske vojske iz Avganistana predsednički kandidati nemaju isti odgovor. Oland se zalaže da to bude do kraja 2012., ukazuje da je Sarkozi promenio mišljenje, dok Sarkozi smatra da je pitanje časti ostati do kraja sa saveznicima, tj. do 2013. godine.

U svom završnom izlaganju, Oland predlaže promenu politike, obavezujući se da sprovede reforme, u svemu drugačije od onih koje je preduzeo njegov protiv kandidat, a Sarkozi koristi svoje vreme da se direktno obrati glasačima Le Pen i Bajrua kako bi pokazao da se brine i za njihove interese, ističući, još jednom, svoje iskustvo i odgovornost koju je pokazao u svom suočavanju sa krizom, kao i mišljenje da “normalan građanin”, kako sebe predstavlja Oland, nije dorastao izazovima koje zahteva zaduženje predsednika.

Kao što smo već u uvodnom delu ovog teksta naglasili, od prvog do poslednjeg trenutka ovog suočavanja, vodila se jedna živa i intenzivna debata. Oba političara prilagodila su svoj diskurs formatu i svrsi političke debate. Nijedan argument nije ostao bez replike, gotovo nijedno direktno upućeno pitanje nije ostalo bez odgovora, nijedan kandidat nije hteo ni u jednom trenutku da izbegne taj verbalni sukob. A ono što je posebno pohvalno – kandidati nisu čitali! A to posebno naglašavamo, jer u mnogim debatama se dešava da političari čitaju sa svojih papira, nešto nedopustivo u ovakvoj vrsti programa.

Gledajući se u oči, učesnici u ovoj debati koristili su se svim dostupnim jezičkim sredstvima kako bi ubedili građane da su baš oni ti koji su njihov pravi izbor, da su oni rešenje i kako bi ubedili neodlučne i “one koji sumnjaju” (Sarkozi) u to da na izbore izađu. A koji su to lingvistički mehanizmi i strategije koji se koriste u političkim debatama za uzdizanje sebe i diskreditaciju sagovornika? U ovoj debati mogli smo uočiti mnoge.

Na prvom mestu, treba istaći da su, kako Oland tako Sarkozi, koristili strategije napada i odbrane, opravdanja svojih postupaka, vrednovanja svoje ličnosti i sposobnosti, kompetentnosti i, više sa Sarkozijeve strane, isticanje svog iskustva i postignutih uspeha u prošlosti.

Čitava argumentacija bila je bazirana, kako je to obično u debatama slučaj, na suprotstavljenosti “ja” naspram “Vi” i “sada” naspram “pre”. Interesantno je istaći da je falila jedna karika u lancu, a to je “mi” naspram “Vi” (u množini), budući da kandidati, lideri svojih stranaka, nisu koristili u većem broju primera prvo lice množine već pretežno prvo lice jednine, što nije slučaj sa nekim drugim zemljama.

Jedan od osnivnih elemenata na kome su obojica političara zasnivali svoju argumentaciju bila je semantika, tj. argumentacija zasnovana na izboru korišćenih reči. Primeri su mnogobrojni i mogu se naći u bilo kojem tematskom bloku duela. Tako Sarkozi koristi epitete nesposoban, neodgovoran i netolerantan za svog sagovornika, dok Oland, govoreći o ekonomiji koristi reči kao što su neuspeh, propast, troškovi i izgovor (kriza) kako bi okarakterisao rezultate svog oponenta, a obnoviti, uložiti, smanjiti troškove, veže za svoje predloge. Zanimljivo je istaći da kandidat sociajlista insistira na rečima jedinstvo, okupljanje, pravda, nezaposelnost, dok obojica u svoj rečnik uvrštavaju reči poverenje i konkurentnost. Zanimljivo nam se čini i Sarkozijevo opominjanje svog sagovornika rečenicom: “Nisam vas nijednom čuo da kažete reč ušteda”, koje, nesumnjivo, dokazuje kako jedna reč može da posluži kao argument.

Prelazimo, zatim, na jedan od najviše korišćenih mehanizama u debati, pogotovo u slučaju jednog od kandidata: pitanja, kako retorička tako i pitanja upućena sagovorniku koja zahtevaju odgovor. Mogli smo da primetimo da se Sarkozi u većoj meri koristio ovim jezičkim sredstvom, dok je Olandov diskurs bio sastavljen više od potvrdnih rečenica. Na osnovu nekih ranijih analiza, obično je kadidat opozicije imao više pitanja da postavi kandidatu koji je već na vlasti. Možda je upravo ovo jedan od razloga zbog koga je Sarkozi okarakterisan kao neko ko pretenduje da dodje na Vlast. On, na primer, postavlja retorsko pitanje: “Da li Francuzi koji nas danas gledaju žele da se nađu u situaciji u kojoj se nalaze Španci?”, ili “Kako je moguće da se ne složite sa tim?”, ili “Da li vi mislite da je momenat da se zatvori nuklearna elektrana?” Možemo da primetimo da je nekada granica između retoričkog i direktnog pitanja slaba, pa nas ni ne čudi ako, na primer, ovo poslednje pitanje i dobije odgovor. Takođe, posebno su efektna, i sa tačke gledišta argumentacije preporučljiva, prividna retorička pitanja na koja isti govornik odmah i da odgovor. Na primer, Sarkozi mnogo puta pita svog sagovornika: “A da li Vi znate…?”, nakon čega odah usledi i njegov sopstveni odgovor. U ovoj debati, pitanja uglavnom dobiju odgovor, ali bilo je i onih na koja neki od kandidata nije hteo da odgovori, pa tako Sarkozi kaže: “Nisam u obavezi da odgovorim na Vaše pitanje”, dok Oland eksplicitno kaže i zašto na neko pitanje odgovara: “Da, odgovoriću, jer ne možemo takve izjave da ostavimo bez odgovora”.

Vrlo često u kombinaciji sa pitanjima, ali i u potvrdnim rečenicama nalazimo primere ponavljanja, kako ponavljanja argumenata, tako i ponavljanja reči, sintagmi i rečenica. Oland, na primer, u svom prvom izlaganju više puta ponavlja “Ja sam predsednik koji će…, ja ću biti predsednik koji će…”, a u završnom izlaganju “Ja želim…. I ja želim… i ja želim…”. Više primera nalazimo u Sarkozijevom govoru: “To je laž, to je laž, to je laž”, ili u kombinaciji sa pitanjem: “Je li to jedinstvo? Kada líder prvog francuskog sindikata, CGT, traži glas za socijalističkog kandidata, je li to jedinstvo? Kada se neko kreće iza crvene zastave sa srpom i čekićem, je li to jedinstvo?”. Veoma lep primer ove kombinacije mehanizama ponavljanja i pitanja, čak različite vrste pitanja, imamo u primeru (Sarkozi): “Da li je to partijsko predsedništvo? Ja sam autorizovao Finansijski sud da proverava na godišnjem nivou račune Jeliseja. Moji prethodnici to nisu nikada uradili. Da li je to partijsko predsedništvo? Imenovao sam Ustavni Savet jednog bivšeg kolegu gospodina Miterana, gospodina Karasa, da li je to partijsko predsedništvo?” Da bi, nekoliko minuta nakon ovih pitanja i zaključio: “Kako se usuđujete da kažete da imam partijsko predsedništvo?”

Ono sto je zasigurno obeležilo ovu debatu su i međusobne optužbe, na prvom mestu, da se govore laži i, na drugom mestu, da se iznose kontradiktorne i dvosmislene izjave, optužbe vrlo česte u politčkim debatama kao sredstvo diskreditacije protivnika.

Sarkozi će biti prvi koji će optužiti svog sagovornika da laže, baš tim rečima, bez ikakvog ublažavanja: “To je laž.” U nastavku će mnogo puta ponoviti tu reč, kao i “Vi ste lažov” i eufemizme “to nije istina, to je pogrešno, to je greška”, ali će dodati i reč “kleveta”. Sve ovo izazvaće Olanda, koji će u više navrata reći kako njegov protiv kandidat ima “u glavi samo tu reč” i kako je poznato po tome što je “neprijatan prema sagovornicima”. Oland će izabrati suptilniju opciju “to nije istina” ili “neistinito je”.

Kada je o nestalnosti ili kontradiktornosti reč, kao što smo već videli u primeru o zatvorima za ilegalne imigrante, takva prilika se ne propušta. Optužiti sagovornika da nije dosledan svojim rečima ili delima je omiljena taktika svih kandidata koji učestvuju u debatama, gotovo sigurno bez izuzetka. I jedan i drugi kandidat u našoj francuskoj debati koriste priliku da ukažu gledaocima na nekoherentnost mišljenja njihovih oponenata. Sarkozi to čini rečima: “Vi sami sebi protivrečite”, ili “Vi ste dvosmisleni, lažete Francuze”, dok Oland takođe u više navrata ukazuje: “Imate pravo da promenite mišljenje, ja to ne radim”. Ovaj isti političar kaže da on ne menja mišljenje “prema okolnostima, ni pred drugi krug izbora kako bi sakupio glasove”, na šta mu Sarkozi ironično odgovara “Imate smisla za humor, ali ne treba da kažete da nikada niste menjali svoja ubeđenja. Vi ste glasali protiv zakona o burki, a sad kažete da ćete ga zadržati.” A kad već pominjemo ironiju, ni ona nije izostala u ovoj debati; šta više, mnogo je primera u diskursu i jednog i drugog kandidata. Oland se, na primer, obraća predesdniku ovim rečima: “Nikad nije vaša krivica, uvek imate neko žrtveno jagnje. Ni nezaposlenost nije vaša krivica.” Kod Sarkozija, opet, imamo više primera: “Kada grešite bolje da Vam kažem”, “Hvala što ste mi dali Vašu dozvolu”, “Ne verujem da na granici Rima ima problema sa cunamijem”, ili ironično pitanje “Ne sećate se toga?”

Ono što je nesumnjivo najviše uticalo na tok argumentacije u ovoj debati bila su međusobna prekidanja. Moderatori su u više navrata morali da opominju učesnike da ne uzurpiraju vreme drugog, međutim, opšti je utisak da su kandidati sami vodili tu debatu, ipak, poštujući vreme sagovornika. Oni su čak vraćali jedan drugog na temu, “nemojte da pravite te digresije” (Oland), isto kao što su nastavljali diskutovanje na temu iako su moderatori već bili najavili sledeću. Ono što je drugačije u ovoj debati je činjenica da upadice nisu ignorisane već se vodio pravi dijalog. Oland je više prekidao Sarkozija i nije dopuštao da on bude prekinut, a kada se to desilo, u momentu kada on kaže: “Nemojte me prekidati, pošto ja to ne radim”, to nije bila istinita tvrdnja. On je čak u zaključku, tj. u zaštićenim minutima pokušao da upadne u reč Sarkoziju, ali mu moderatori nisu dozvolili.

Kao još jedan način argumentovanja u uvoj debati, javile su se diskvalifikacije na ličnom nivou, argumentum ad hominem, kao i poređenja sa nekim drugim političarima, nacionalnim i internacionalnim. Oland insistira na tome da Sarkozi pripada Berluskonijevoj stranci, tj. istoj prodici “evropske narodne stranke”, što ovaj negira pripisujući njemu saradnju sa Sapaterom i precizirajući de je njegovo prvo putovanje bilo u Španiju i da ga je Sapatero jedini primio od svih predsednika država. Oland i na ovo ima kontraargument, pa mu ukazuje da je on, ponovo, kontradiktoran, jer je ranije pominjao Sapatera kao primer.

Bilo je tu još zanimljivih argumenata ili kvazi argumenata. Tako Oland kaže svom sagovorniku: “Niste Vi ovde da meni postavljate pitanja ni da me ocenjujete”, a Sarkozi, drugom prilikom ističe, slično kao Oland: “Niste Vi tu da mi postavljate pitanja” ili “Nisam Vaš učenik”. Ono što je posebno zanimljivo za ovaj poslednji argument je da je istu tu rečenicu “Ja nisam Vaš učenik i Vi niste ovde predsednik republike”, izgovorio Miterand u debati 1981 , koga je Sarkozi upravo u ovoj debati i kritikovao. Slučajnost?

Zanimljiva nam se čini i Sarkozijeva antiteza: “Vi želite manje bogatih, ja želim manje siromašnih”, kao odgovor na Olandovu “Ja štitim decu republike, a Vi privilegovane”. Nalazimo u našoj debati i primer pogrešne dedukcije, kao u ovom dijalogu: “Vi ste uvek srećni, Francuzi ne” (Oland). Sarkozi: “To je laž”. Oland: “Onda znači da ste Vi veoma nezadovoljni sobom”.

Kandidati, isto tako, optužuju jedan drugog za demagogiju: “Biće poreski obveznik onaj ko će platiti ovu demagogiju” (Sarkozi), trude se da neki pojam preforumulišu, ali dobro je poznato da, kada političari kažu “hajde da pojasnimo”, to obično bude njihova tačka gledišta: “Radi se o tome da žele da imaju francuski islam, a ne islam u francuskoj” (Sarkozi).

Smatramo kao slabe argumente, a korišćene ne samo od strane ovih kandidata, već u velikom broju slučajeva, argument “zdravog razuma”: “To je komentar zdravog razuma” (Sarkozi). Interesantno je da, na primer španski predsednik Vlade, Rahoj, u debati na TV, u parlamentu, pa i na kongresu svoje stranke koristi više puta “zdrav razum” kao argument, kada on u suštini i nije čvrst argument, bar ne u tolikoj meri u kolikoj se na njega oslanja ovaj političar, jer ono što je za nekoga stvar zdravog razuma, za nekog drugog nije. Slab je, takođe, Sarkozijev argument, koji on čak dva puta ponavlja: “Ja sam o tome dosta razmišljao, pošto je to teška tema.” To se podrazumeva za svakog političara, zar ne?

Za kraj, a na osnovu naše temeljne analize, još jednom da ponovimo: u ovoj debati nije bilo pobednika, iako su mediji, svaki prema svojoj ideologiji, potrčali da proglase svako svog kandidata kao boljeg u ovom verbalnom duelu. Za nas, koji smo s uživanjem i bez predaha pratili jednu pravu dijalektičku borbu, u kojoj je svaka tema dobila jednu tačku gledišta i jedno za i jedno protiv, u kojoj su se političari u borbi za glas birača poslužili svim retoričkim i jezičkim sredstvima…za nas, pobedila je debata i pobedila je politika.

Wikipedia

Vratimo se orangutanima. Mnogi će se zapitati zašto su oni bitni. Moja poznanica Mišel Desilej koja radi za Orangutan land trust, organizaciju sa sedištem u Velikoj Britaniji koja radi na očuvanju orangutana u Indoneziji rekla mi je da većina ljudi ne shvata da pomažući očuvanje biljnih i životinjskih  vrsta i prašuma pomažemo ekosistemima i nama samima. “Orangutani su glavni raspršivaci semena u tropskim šumama. Bez njih određeno semenje ne može da se rasprši jer je jedini način za njihovo raspršivanje da prođu kroz creva orangutana. Ako ih ne štitimo poremetićemo ekosistem “, objašnjava Mišel. Zvuči logično, zar ne?

Nažalost, najveći problem sa kojim se Mišel susreće su velike kompanije koje se vode principom Business as usual. Šta one rade? Kupuju palmino ulje. Ajmo ovako, palmino ulje se dobija od uljane palme. Najviše se proizvodi u Južnoj Americi i Zapadnoj Africi. U tim oblastima koristi se za kuvanje ali je visok prinos ulja, naročito u delovima Indonezije, doveo do krčenja prašuma kako bi se na istom mestu zasadile uljane palme. Ovo je rezultiralo uništavanjem prirodnog staništa orangutana i samim tim njihovim nestajanjem. U aktivističkom svetu najveću pažnju privukle su kompanije koje proizvode konditorske proizvode, tipa Nestle, koje koriste palmino ulje za svoje čokoladice. Zapitajte se sledeći put kada kupujete slatkiše od čega se sastoje.

Konzervacija je važna zato što je ekosistem povezana mreza. Očuvanje ovih životinja je očuvanje prašuma koje su ključne u borbi protiv klimatskih promena. Jedno od rešenja za konzervaciju životinja je održivo upravljanje šumama. Koncept održivog upravljanja šumama je upravljanje šumama u skladu sa principima održivog razvoja. Razne šumarske institucije sada praktikuju različite oblike održivog upravljanja šumama i širok spektar metoda i alata koji su dostupni i koji su testirani tokom vremena. Jedan od primera je da selektivno sečete sa nekog šumskog područja, samo najzrelije drveće, što omogućava manje zrelom drveću da nastavi da raste, i da izvlačite posečeno drveće na održiv način. Na primer, u Brazilu se praktikuje da se drveće podiže u vazduh helikopterom. Na ovaj način ne oštećujete ostalo drveće i ne remetite ekosistem.

Weiland helicopters

Još jedan moj poznanik, inače osnivač sajta Green Global Travel, Bret Lov veruje da ekoturizam može da pomogne očuvanju prirode. Naime, on stalno putuje u ugrožena područja i beleži svoja iskustva. Skoro se vratio sa Galapagosa i oduševljen je načinom na koji se oni brinu o flori i fauni. Poznato je da su kornjače sa Galapagosa pred izumiranjem.

Bret Love, Green Global Travel

I ne samo one, brojne vrste su bile pred izumiranjem pa je vlada Ekvadora odlučila da svih 15 ostrva Galapagosa pretvori u nacionalni park. Od svih ostrva sada ljudi mogu da žive samo na dva. A ako želite da putujete tamo morate da odete sa licenciranim operatorom.

Međutim, to znači stroga pravila za turiste. Bret kaže:” Obeležene staze su veoma uske i morate da ostanete na njima, nije vam dozvoljeno da dodirujete divlje životinje. Bukvalno možete samo da fotografišete. Jedina stvar koju ćete ostaviti na Galapagosu su otisci stopala.”

Ipak, jedini način da turizam bude istinski eco-friendy je da bude održiv kao i da lokalno stanovništvo ima ekonomsku korist. Oni bi se mogli angažovati kao vodiči, kao kapetani brodova itd. Jako je bitno da novac koji turisti ulažu i bude uložen u područje u koje su došli. Istina je, ljudi bi platili ogromnu količinu novca za putovanje koje je jedinstveno. Zašto onda ne uložiti novac u lokalnu ekonomiju i pomoći očuvanje prirode?

Ova godina je izborna godina u BiH, jer se u svim opštinama i gradovima održavaju lokalni izbori. Zato smo na prvom seminaru obrađivali osnove političkog marketinga, projektovanje kampanje, određivanje ciljeva, formiranje izbornog štaba, faze u kampanji…

Prezentaciju sa ovog predavanja možete pogedati ovde.

preuzeto sa B92.net

Znam da će većina mladih čim pročita reč IZBORI pobeći od ovog teksta i time potvrditi ono što kažu istraživanja da su mladi ti koji u najmanjem broju izlaze na izbore. Svestan sam da, kao i mnogi moji prijatelji, mladi u Srbiji teško žive, razočarani su u političku elitu, zbunjeni informacijama koje dobijaju putem medija kao i nepostojanjem jasne alternative i manjkom ideja političkih partija. Kada kažemo mladi, zahvajući usvojenoj strategiji znamo da se misli na sve mlade do 30 godina.Poražavajući podaci iz istraživanja nam govore da mladi u Srbiji u 75% slučajeva govore o tome da ne vide svoju budućnost u Srbiji.

A znamo  da je u poslednje 4 godine mnogo toga rađeno i urađeno da bi se položaj mladih u Srbiji poboljšao. Pre svega postoji Ministarstvo koje se aktivno zalagalo na polju popravljanja položaja mladih. Donet je akcioni plan u procesu u kom je učestvovao ogroman broj mladih. Otvorene su kancelarije za mlade u gotovo svim gradovima i opštinama, donet je Zakon za mlade, usvojeni lokalni akcioni planovi, napravljena krovna organizacija mladih… sve to govori da je sistemski ipak mnogo toga urađeno da se položaj mladih popravi.

Ukoliko mladi ne izađu u velikom broju na predstojeće izbore i, pre svega, ne uspostave jasan dogovor sa onima koji će ih u skupštinama predstavljati, postoji mogućnost da se i dalje vodi demagoška politika usmerena ka onima kojih ima više, a to znamo svi nisu mladi.

Razlozi

Da sam ja mlad ja bih izašao na izbore jer …

1. hoću da se čuje moj glas
2. me zanima rešenje mog problema  [upisati]
3. želim da aktivno učestvujem i odlučujem
4. hoću da ja biram, a ne da mi biraju
5. volim svoje parče sveta
6. hoću dijalog
7. hoću više mladih poslanika i poslanica
8. je to cool
9. hoću bolju Srbiju
10. glas mladih mora da se čuje

Zato, dragi moji, imate Internet i svi ste na njemu. Postavljajte pitanja, uključite se u kampanju, upoznajte mlade kandidate i kandidatkinje, pitajte, tražite… Ništa u životu se ne dobija, za sve se moramo IZBORiTI. Zato su izbori pravo mesto da se izboriš za svoje mesto u našem društvu.