U susret samitu, svetskim trendovima, a i zdravijem društvu i državi u proteklih godinu dana, imala sam priliku da obrađujem ovu temu sa ljudima različitih profila. Pa, kako je meni asocijacija na održivi razvoj Rio de Žaneiro, asocijacije ljudi sa kojima sam radila su: Ekonomija; ekologija; očuvanje planete; strategija; resursi; a najčešće potpuni muk.

Zanimljivo u svemu tome je, činjenica da su svi čuli za Održivi razvoj, svi znaju da postoje neke strategije ali kada pitate šta se podrazumeva pod održivim razvojem, većina će navesti samo gorepomenute asocijacije. Naravno, ima i onih koji su detaljno ili delimično upoznati sa temom ali su u manjini.

Ono što je najinteresantnije u celoj toj priči je činjenica da dobar deo građana Srbije želi da živi u održivom društvu, samo ne zna da se to zapravo tako zove ili zna ali ga segmentira.

Ni ne čudi jer je sama tema održivog razvoja prilično kompleksna. Kako bi se lakše razumelo šta održivi razvoj podrazumeva može se krenuti od opšteprihvaćene definicije održivog razvoja: ”Održivi razvoj je razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjosti, bez da se ugrožavaju mogućnosti budućih generacija da zadovolje svoje potrebe.”

Tri su osnovna segmenta održivog razvoja – ekonomski, ekološki i socijalni. O održivom razvoju ne može se govoriti samo u okviru jednog od ovih segmenata već se mora razumeti prirodan ciklus i povezanost ovih segmenata.

Ekonomija

Održivi razvoj prvenstveno zavisi od ekonomije jedne zemlje jer je on ekonomska eksploatacija posebno strukturisana da zadovolji naše sadašnje potrebe bez negativnog uticaja na bogatstvo i zdravlje budućih generacija. Budući da izbegava bilo kakvu nepopravljivu štetu, održivi razvoj neizbežno podrazumeva da ekonomski rast funkcioniše u harmoniji sa životnom sredinom. Prema ovom principu, količina raspoloživog bogatstva će biti ista za svaku generaciju. Pošto je zagađenje cena, stvaranje bogatstva koje zagađuju se ne smatra oblikom održivog razvoja. To je zato što negativno utiče na dobrobit budućih generacija. Na primer, respiratorne bolesti su sve veći problem zbog potrošnje nafte i prirodnog gasa u masivnim količinama. Pošto su posledice ovih zdravstvenih implikacija dugoročne, troškovi budućih generacija će biti veći. Takođe, prirodni resursi su ograničeni. Njihova neograničena upotreba dovodi do njihovog pražnjenja, tako da neće biti dostupni u budućnosti. Da bi koristili ove izvore energije na održiv način, trebalo bi da ih konzumiramo u skladu sa njihovom ograničenošću. Regulisana upotreba sredstava će dovesti do njihove dostupnosti za buduće generacije. Primer održivog razvoja je stvaranje nacionalnih parkova u cilju promovisanja i eksploatacije turizma. Drugi primer je upotreba obnovljivih izvora energije kao što su vetar i solarna energija.

Kako zadovoljiti potrebe i napraviti balans?

Ljudi zabrinuti za održivi razvoj ukazuju na to da zadovoljenje potreba u budućnosti zavisi od toga koliko dobro smo izbalansirali socijalne, ekonomske i ekološke ciljeve prilikom donošenja odluka u sadašnjosti. Neke od ovih potreba nalaze se u dijagramu.

Mnogi od ovih ciljeva mogu izgledati kontradiktorno u kratkom roku . Na primer, industrijski rast može biti u suprotnosti sa očuvanjem prirodnih resursa. Ipak , na duži rok , odgovorno korišćenje prirodnih resursa u sadašnjosti pomoći će nam da osiguramo postojanje raspoloživih sredstava za održivi industrijski rast u daljoj budućnosti.

Socijalna pitanja

Cilj održivog razvoja je poboljšanje životnog standarda i kvaliteta života ljudi , i sada i za buduće generacije. Zato su socijalna pitanja važan deo održivog razvoja.

Potreba za socijalnim uslugama je univerzalna. Svi ljudi u društvu moraju imati pristup osnovnim namirnicama, robi i uslugama kako bi vodili zdrav i produktivan život.  Obrazovanje i obuka moraju biti dostupni, tako da svako ima priliku da zaradi za pristojan život i nauči nove veštine. Devojke, isto kao dečaci,  moraju da imaju istu mogućnost za školovanje i posao kao i dečaci. Žene moraju da učestvuju u planiranju porodice i imaju adekvatnu zdravstvenu negu i ishranu za sebe i svoju decu . Stariji moraju dobiti medicinsku negu, socijalno osiguranje i penzije.

Zašto je to bitno za našu zemlju?

Zato što su lokalni problemi i globalni problem. Društvena pitanja u jednoj zemlji mogu imati uticaja izvan granica te zemlje. Na primer, nejednak pristup obrazovanju ili nedostatak mogućnosti za zapošljavanje može da navede ljude da migriraju. Ovo može izazvati duboke promene u zemlji koju napuštaju, jer se ona prilagođava gubitku određenih grupa. I zemlje u koje dolaze imigranti mogu da se suoče sa izazovima npr. sve je više zahteva za obrazovnim i sistemom zdravstvene zaštite, kao i integrisanjem različitih grupa u društvo. Društvena pitanja jedne zemlje mogu uticati na druge zemlje širom sveta.

U tu ruku, bitno je povezati socijalne probleme sa ekonomskim i ekološkim problemima. Socijalni problemi su tesno povezani sa ekonomskim pitanjima, uzmimo primer siromaštva. U svakom društvu, siromašan je onaj koji najverovatnije neće dobiti adekvatnu zdravstvenu negu, obrazovanje,ali i usluge planiranja porodice. To dovodi do porasta nataliteta u okviru tih porodica i otežava im život u smislu da ne mogu da obezbede osnovna sredstva za život i izađu iz tog začaranog kruga siromaštva.

Socijalna pitanja su takođe deo ekoloških problema. U mnogim zemljama, kontaminirana voda i zagađen vazduh su odgovorni za porast zdravstvenih problema, kao što su respiratorni, što dodatno tereti zdravstveni sistem.

Kako bi zemlje odgovorile na potrebe svog naroda, sada i ubuduće, vlade moraju da razviju politike koje će se zasnivati na balansu socijalnih potreba sa ekonomskim rastom i zaštitom životne sredine.

Svi mi igramo određenu ulogu u ekonomiji

Ekonomija je sistem u kom se odlučuje o raspodeli ograničenih sredstava koji će se koristiti da zadovolje ljudske potrebe i želje. Kad god kupujemo, prodajemo ili se trampimo za nešto, mi smo učestvovali u razmeni roba i usluga koje čine ekonomiju. U svim zemljama neki ljudi mogu da imaju više nego dovoljno, dok drugi jedva mogu da prežive.

Kada jedna zemlja ima zdravu ekonomiju, većina ljudi može da stvori, kupi ili se trampi za robu ili uslugu koja im je potrebna.

Lokalni problemi / globalni problem – Da bi pomogli svoje ekonomije da rastu s vremenom, zemlje nastoje da razviju kratkoročne i dugoročne ekonomske, socijalne i ekološke ciljeve, politike i strategije. I pošto su ekonomije širom sveta sve više i neraskidivo vezane kroz trgovinu, odluke koje jedna zemlja – bogata ili siromašna – donosi oko njene ekonomije mogu da utiču na mnoge druge zemlje. Zemlje u razvoju mogu zavisiti od industrijskih zemalja da im obezbede robu i usluge koje im nedostaju i tehnologiju ili resurse za proizvodnju. Ali industrijalizovane zemlje takođe zavise od zemalja u razvoju, koje kupuju jednu četvrtinu robe i usluga koje ove izvoze.

Povezivanje ekonomije sa ekološkim i socijalnim sektorom

Ekonomska pitanja su tesno povezana sa ekološkim problemima. Privreda zavisi od održivog korišćenja obnovljivih resursa. Prekomerna upotreba ovih resursa za kratkotrajnu dobit može potkopati dugoročnu ekonomsku budućnost zemlje. Ekonomska pitanja su takođe povezana sa socijalnim problemima. Na primer, neadekvatna ulaganja u obrazovanje i obuku radnika ograničava potencijal za ekonomski rast. I brz rast populacije može da ograniči sposobnost ekonomskog sistema da zadovolje osnovne potrebe ljudi i obezbedi radna mesta za sve koji žele da rade. Samo kada se informacija o ekonomiji u kombinaciji sa socijalnim i ekološkim podacima uzme u obzir pun uticaj razvojnih odluka na kvalitet života može se razumeti.

Pitanja zaštite životne sredine utiču na sve nas

Industrijalizovane i zemlje u razvoju podjednako dele ekološka pitanja. Obe moraju nastojati da obezbede da građani kako u gradovima tako i seoskim područjima imaju čist vazduh za disanje, ispravnu vodu za piće, kao i adekvatne zalihe obnovljivih izvora energije. Poljoprivreda i industrija moraju da efikasno i odgovorno koriste prirodne resurse – zemljište, šume, reke, okeane, mineralna nalazišta – na koje se oslanjaju.

Lokalni problemi / globalni problem – Neka pitanja životne sredine su veoma lokalizovana, ali mnoga druga prelaze nacionalne granice. Otpad bačen u reku jedne zemlje može da utiče na zdravlje i život građana u nekoj drugoj zemlji stotine kilometara nizvodno. Gasovi koji oštećuju ozonski omotač izazivaju promene u Zemljinoj atmosferi koji može dovesti do porasta obolelih od raka i nižeg prinosa u zemljama širom sveta. Kako se globalna međuzavisnost povećava, rešavanje ekoloških problema zahteva veću saradnju i koordinaciju između naroda.

Povezivanje životne sredine sa ekonomskim i socijalnim sektorom. Pitanja životne sredine su neraskidivo povezana sa ekonomskim pitanjima kao što je siromaštvo. Ljudi koji žive u siromaštvu mogu oštetiti životnu sredinu jer se bore samo da bi preživeli, seku stabla za ogrevno drvo, iscrpljuju useve i kontaminiraju vodu otpadom a ne mogu kasnije priuštiti  lečenje. Pitanja životne sredine su takođe povezana sa socijalnim pitanjima kao što su rast populacije.  Ubrzan rast stanovništva u odredjenim mestima vrši pritisak na prirodne resurse zemlje, kao i na njenu sposobnost da im obezbedi smeštaj, zdravstvenu negu, obrazovanje. Izazov za vlade je da stvori strategije razvoja koji uključuju vrednosti održivosti životne sredine, uz povećanje privrednog rasta i pružanje adekvatne socijalne usluge.

Rešenje za većinu ovih problema je zelena ekonomija. Zelena ekonomija se definiše kao ona koja emituje malo ugljenika, efikasno koristi prirodne resurse i koja je socijalno inkluzivna.

Sama priča o održivom razvoju će većini delovati utopijski u svetu u kome živimo ali činjenica je da samo ukoliko je društvo održivo može opstati i smatrati se zdravim društvom.

Otvarajući Konferenciju, Jan Marinus Wiersma (potpredsednk EFDS) je otvorio i pitanja problema procesa porširenja, njihove kompleksnosti i potrebe za kompromisima, podvlačeći da je proces pristupa novih kandidata sporiji nego što bi trebalo da bude. Dr Hainz Bogartz, predstavnik Kancelarije FES-a u Skoplju je ukazao na to da treba intenzivirati integracije i više raditi na proširenju EU, ističući da je cena odlaganja prijema novih zemalja u članstvo možda  veća od cene proširenja EU, ali i da se mehanizmi za prijem moraju menjati. Kao problem podvlači se smanjena regionalna saradnja ali se navodi da je odgovornost za Balkan u velikoj meri i na strani EU, posebno imajući u vidu da i sama mogućnost ulaska u EU jača demokratske snage u zemljama koje žele da uđu.

U svom uvodnom govoru, predsednik SDSM Branko Crvenkovski je naveo da je proširenje politički proces koji ujedinjuje u ostvarernju velikih istorijskih ciljeva kao što su mir i prosperitet. Njegova zabrinutost leži u tome što političko vođstvo manjih zamalja nekad ne ume da prenese svojim građanima na pravi način koje su poteškoće u pristupu EU. Pored toga, desilo se i da neke pojave naknadno isplivaju kao veliki problemi (npr. partizacija državne administracije ili visok stepen korupcije) a da prethodnih godina nisu bile toliko vidljive, odnosno trebalo je u procesu pridruživanja doći do nivoa kada ovi aspekti postanu primetni i jave se kao problem za dalji proces. Realnost za Makedoniju je da ne postoji alternativa pristupu EU, tako se da se mora raditi dalje i učiniti sve što je moguće u tom pravcu.

Prvi panel na Konferenciji se bavi pitanjima koje su političke prepreke u zemljama aspirantima. Ilinka Mitreba, bivša ministarka spoljnih poslova Republike Makedonije, otvorila je panel pitanjem koliko su građani i dalje u uverenju da se prosperitet nalazi u EU, podvlačeći da EU ima svoje velike probleme i nema želju za uvozom novih, ali da je isto tako za zemlje aspirante veoma važno da se ne propusti prava priilika za približavanje  EU. Vladimir Gligorov, profesor bečkog Instituta za međunarodne ekonomske studije, govorio je o ekonomiji kao najvećem političkom problemu, jer je ceo region ili u recesiji ili se predviđa ekonomska stagnacija za duži naredni period, kao i o tome da je najveći politički problem nedostatak političke volje da se nešto više uradi po pitanju promene i bržeg kretanja putem ka EU. Po njemu, kod političkog vrha fali strateška odlučnost, jer je, posebno u predizbornom periodu, status quo privlačnija opcija od bilo kakvih promena koje sa sobom nose rizike menjanja pozicija vladajućih struktura. Takođe, može se reči da je primetak i nedostatak volje za regionalnu saradnju na političkom planu, iz čega proishodi nedostatak regionalnog pritiska i ispoljavanja težnje ka pristupu EU. Ono što može da se konstatuje je da balkanske zemlje imaju pogrešan pristup za koji EU nije predviđena, a to je da žele da iskoriste EU za rešavanje međususedskih odnosa i konflikata, umesto da shvate da međusobne probleme prvo moraju same da reše. To proizvodi suštinski tešku situaciju za sve strane jer nema jasnih usmerenja a politički problemi se ne rešavaju već odlažu.

Kristof Bender , iz Inicijative za evropsku stabilnost (European Stability Initiative, Vienna) kaže da iako su teški dani za zagovaranje ulaska istočnoevropskih zemalja u EU, ne sme da se stane. Svaki proces proširenja može se uporediti sa već dostignutim stepenom u procesu vizne liberalizacije, koju odlikuje ispunjavanje potrebnih kriterijuma, nasuprot konceptu da su uvek u pitanju određene političke odluke. On navodi i primer Hrvatske u kojoj su preduzeti određeni politički rizici i zgrabljene sve ponuđene prilike, pto pokazuje da proces pristupa EU ipak funkcioniše.  Predsednik radne grupe  za Zapadni Balkan Partije evropskih socijalista, Kristijan Vigenin, je u svom pogledu na probleme istakao da je proširenje jasan proces sa konkretnim stavkama i zahtevima koje treba ispuniti, sa jasnim i preciznim uputstvima i potpunim kriterijumima, ali da konfuzija nastaje zbog načina na koji se sve to predstavlja na unutrašnjem političkom polju. Neophodno je povratiti veru u proces. U poslednje 2 godine, bez obzira i na tzv. zamor, ekonomsku krizu i ostale poteškoće u samoj EU, progres je ipak postignut i napravljeni su btojni pozitivni koraci za sve zemlje regiona. Ono što je problem jesu vlade koje ne žele da žrtvuju svoje interne političke strategije zarad EU integracija (kao primere navodi Albaniju i BiH). Trenutno stanje je takvo da se  u EU desila velika greška – proširenje je ostavljeno u rukama onih koji mu se protive. Nema više ranijeg entuzijazma, opšte raspoloženje se promenilo i u samoj EU se vodi velika debata o tome koja su dostignuća dosadašnjih proširenja, ali neosporno je da su ona ipak donela dosta ekonomskog i socijalnog prosperiteta za sve zemlje i Istočne i Zapadne Evrope. Evropski parlament radi na tome da ponovo aktualizuje ovu debatu. Treba podvući izazove, ali isto tako i dostignuća na poljima demokratizacije i socijalno-ekonomskih okolnosti da bi građanima bili vidljiviji. Sve analize polazuju da je EU zaslužna za ponovno ekonomsko povezivanje i regionalnu ekonomsku saradnju, tj. da je povećana ekonomska razmena između srednjoevropskih zemalja nakon ulaska u EU.  Na Balkanu je proizvodnja na niskom nivou, pa nema mnogo razmene a ni mogućnosti, ali čak i u tim okolnostima neke zemlje trguju sa drugim i iznad svojih potencijala , kao što to čini Srbija prema BiH. Razumljjivo je da jasna perspektiva ulaska u EU za jednu zemlju znači i podsticaj za sve drugezemlje koje su u procesu. Ono što Srbiju zadržava je to što je odnos EU prema (ne)mešanju u rešavanje problema sa Kosovom na klackalici.

Tokom drugog panela o studijama slučaja (Makednije, Kosova i Turske) , Richard Howitt kao član Evropskog Parlamenta, istakao je da su zemlje Zapadnog Balkana, iako siromašne i sa velikim problemima, ipak deo koji nedostaje u slagalici EU. Ono što ove zemlje treba da urade jeste da osnaže svoju političku volju, a građani da izvrše pritisak na političko vođstvo i glavne političke stranke da treba raditi na nalaženju rešenja, jer rešenje postoji, ono je moguće i stalno treba raditi na njemu, dok sa druge strane EU mora da nađe odgovarajući mehanizam za postupanje u slučajevima bilateralnim problema, a koji trenutno ne postoji.

Treći panel se bavio pitanjem politike proširenja i izazovima za članice i institucije EU. Profesor Andre  Gerrits, predsednik Fondacije Alfred Mozer  postavlja kao najveću dilemu pitanje da li je bolje sačekati dok se EU stabilizuje ili je bolje ići dalje ka EU kroz regionalnu inicijativu – krucijalno je odgovoriti u kakvu EU nove članice sada treba da uđu; kakav bi mogao biti ishod evropske krize i koje su moguće posledice po prijem zemalja Zapadnog Balkana. Za ove zemlje je karakteristično da žele da uđu u EU iz političkih razloga, a evidentno je da su proširenja koja su bila prvenstveno ekonomska a ne politička, bila uspešnija. Pokretačka snaga zemalja Zapadnog Balkana zaulazak u EU ima politički aspekt, a to je da u tome vid enačin rešavanja pitanja sopstvene političke sigurnosti. Ove zemlje su suočene sa problemima koje su mnogo iznad njihove kontrole (npr. 90% banaka u ovim zemljama su u stranom vlasništvu, a evropska ekonomija je i sama u velikoj krizi), pto dovodi do svojevrsnog paradoksa da ono pto je bilo predviđano kao glavni benefit za ove zemlje poslatje i glavna prepreka – sam prijem u članstvo može da dovede do povećanja problema umesto do smanjenja (EU sada nije u situaciji da daje rešenja za ekonomske probleme). Ni jedno proširenje danas ne može da se razmatra a da se ne uzme u obzir trenutna kriza u EU. Od mogućih scenarija za razrešenje same krize u EU, Gerrits navodi 3 sledeća:

Prvo je optimistično i predviđa potpunu dalju političku uniju, pored ekonomske, ali se predviđa da to neče uspeti;

druga opcija je raznovrsna izdeljena Evropa koja je postaje stražar za dobrobit svih;

i treći, najrealniji scenario, prema kom postoji Evropa asimetrične integracije koja uvodi nejednake reforme i timepodržava sve veće nejednakosti, koje vode ka krajnjoj dominaciji Nemačke.

Slovenačka predstavnica u Evropskom parlamentu, Tanja Fajon, takođe je navela da trenutno u Evropi vladaju veliki strahovi i da je proces proširenja na drugom mestu. Primer Hrvatske pokazuje da je proces proširenja još uvek živ, ali kakav će on biti za sledeću zemlju je veliko pitanje, jer je svako sledeće proširenje sve teže i teže i sa većim kriterijumima, i sve komplikovaniji, a buduči da i u nekim zemljama  EU dolaze izbori, moguće je da će se desiti promene u stavovima, kao i nova povezivanja zemalja prema interesima u različitim oblastima. Dušan Reljić iz nemačkog Instituta za međunarodne i bezbednostne poslve, pored uobičajenih argumenata koje zemlje koje su protiv daljeg proširenja  navode kao relevantne (uvoz nestabilnosti zbog bilateralnih problema, problemi organizovanog kriminala i korupcije, itd.) navodi da su ekonomski argumenti mnogo snažniji. Kao primer navodi Kosovo koje je 10 puta siromašnije od evrospkog proseka. Ove zemlje same  ne mogu da izađu iz siromaštva bez velikih stranih ulaganja,a EU kaže da za to sada nema fondove. Pored toga, depopulacija regiona je takođe veliki problem. Šansa da se region ekonomski razvije se vidi u uključivanju u nemačke i italijanske privredne tokove (npr. za Srbiju, da proradi FIAT-ova proizvodnja). Ono što je bitno uraditi je da se što više prostora otvori za sektorske integracije jer će to biti bolje  za sve. Za zemlje Zapadnog Balkana je bitna reintegracija regije u ekonomskom slislu, jer je jako teško prodavati proizvode odavde u razvijenim zemljama, ali u regionu trgovinska razmena ipak može dosta da donese.

Prisustvo na događajima kao što je ova konferencija uvek donosi neke zaključke, ali se neminovno pojavljuju i nova pitanja. Generalna opažanja se uglavnom svode na to da odnos celog regiona prema EU slabi, ali uglavnom iz nesagledavanja okolnosti na pravi način i neprihvatanja odgovornosti za rešavanje internih problema i percepciji šta bi trebalo da bude prioritet – evropske integracije ili razrešavanje postojećeg stanja sopstvenim snagama bez odlaganja  i oslanjanja na to da će rešenja doći spolja samo od sebe pristupom u EU. Politička volja u EU za pormenama u ovim zemljama je jaka, ako kako napraviti stabilnu strategiju za region ako se sam proces pristupanja i pridruživanja u ovim zemljama koristi za trenutne političke ciljeve. Pored toga, da li je baš tačno da je Zapadni Balkan uvek bio više za novac koji dolazi iz EU nego za njene vrednosti, pa sad kad novac nije toliko u opticaju, i interesovanje slabi? I da li naši političari stvarno ne priznaju i ne prepoznaju socijalne aspekte aktuelnih dešavanja i da li su im uvek bitniji izborni rezultati od daljih procesa integracije? Istina je da se neke razvijene zemlje EU protive daljem proširenju, ali briga o susedima je svakako bitna za bolju budučnost svih.  Za samu Srbiju je potpuno jasno da je imperativ njena inicijativa u rešavanju problema sa Kosovom da bi se krenulo napred.

Centar modernih veština od 2003. godine sarađuje sa Međunarodnim centrom „Olof Palme“ iz Švedske. Saradnja se odvijala kroz različite projekte uvek u okviru tema koje pokriva moderna socijaldemokratija. Ocenjujući saradnju kao uspešnu pozvani smo da prezentujemo naš rad na njihovom godišnjem skupu posvećenom planiranju podrške socijaldemokratskim strankama.  Ovaj godišnji skup predstavlja dobar primer kako se uz pomoć i učešće partnerskih organizacija dolazi do kvalitetnijih rešenja i bolje koordinacije. „Olof Palme“  međunarodni centar je ovih godina u drugačijoj poziciji, jer na vlasti već drugi mandat  u Švedskoj nisu stranke levice, stoga prioriteti za koje se oni bore teško dobijaju podršku od SIDA-e i desnih stranaka.

Osim radionica planiranja, učesnici su imali prilike da se upoznaju i sa aktuelnom situacijom i idejama švedskih socijaldemokrata. Ann Linde, internacionalna sekretarka je prezentovala ideje: na koji način podrška sestrinskim partijama treba da naprave razliku u njihovom radu. Govorila je o prioritetima koji su za Šveđane i dalje Južna Afrika, Belorusija, Zapadni Balkan, Moldavija, Kurdistan, Palestina , Filipini, Zapadna Sahara, Tunis, Kongo, Mozambik i Zambija. Osvrnula se i na izjave aktuelnog Ministra spoljih poslova da Švedskoj  (na polju međunarodne saradnje) više „ne trebaju razgovori već samo akcija“. Kako do akcije, ako nemamo pripremljene i obučene ljude pitala se ona i da li smo spremni da žrtvujemo partnere na terenu, jer u većini ovih zemalja oni su ti koji nose promene.

Nakon toga smo se bavili tehničkim stvarima oko planiranja trogodišnjih programa 2012-2014. Možete zamisliti koliko je težak zadatak planirati bilo šta u Srbiji za ovu godinu, a kamoli predviđati dve godine unapred. Zato je važno savladati tehnike planiranja, odrediti dobro ciljeve i indikatore i u skladu sa njima napraviti plan aktivnosti.

Razaq Mirza iz Kurdistanskog PKK pokreta je predstavio novi program „Od metaka do glasačkih listića“ (From bullets to ballots). Lepo je videti kako drugari iz OTPOR-a  i CANVAS-a aktivno prenose znanje u okviru ovog programa širom sveta. Interesantan program koji podrazumeva razvijanje nenasilnog otpora.

Predstavljanje metodologije izrade projekata i načina kako možemo da unapredimo i bolje isplaniramo naše projekte je uvek korisno čuti i podsetiti se. Često zbog brzine i manjka vremena zaboravimo na sve finese koje planiranje projekata sa sobom nosi. Ako vas zanima kako to izgleda kod njih možete preuzeti njihovu publikaciju o upravljanju projektima.

Na kraju je Laila Naraghi, jedna divna i enrgična žena, predstavila uputstva o tome kako da se poveća vidljivost projekata i kako da se o aktivnostima informiše što više ljudi. Jako me je obradovao način na koji je prezentovala ovu temu. Unela je sebe i energiju u prezentaciju i to se videlo odmah po osmesima koje je u sali izmamila.

Sve u svemu, velika čast za CMV i veoma koristan vikend. Nastavljamo da se zajednički borimo za pravedniji svet i bolje društvo.

Za kandidatkinju Marin Le Pen i dalje je neizvesno da li će moći da podnese zvaničnu kandidaturu, s obzirom da je potrebno prikupiti 500 potpisa već izabranih lica (skupštinskih poslanika i senatora, gradonačelnika, poslanika Evropskog parlamenta izabranih u Francuskoj, predsednika francuske Polinezije  i premijera Nove Kaledonije, poslanika skupštine Korzike, francuske Polinezije, kongresa i lokalnih skupština Nove Kaledonije, teritorijalne skupštine Valis i Futuna i brojnih drugih lokalnih odbornika u komplikovanom decentralizovanom francuskom uređenju). „Les parrainages“ izabranih lica moraju doći iz 30 različitih departmana ili prekomorskih teritorija, a samo jedna desetina potpisa istog kandidata sme dolaziti iz istog departmana ili iste prekomorske teritorije kako bi se izbeglo da možete podneti kandidaturu ako imate podršku samo određene administrativne celine. Najveću prepreku pružanju potpisa Marin Le Pen predstavlja obaveza javnosti ovih potpisa. Sistem uspostavljen da bi se izbegle „fantomske“ kandidature, ili kandidature ličnosti koji ulaze u predsedničku trku iz „sumnjivih“ razloga, predstavlja jedno od kontroverznih pitanja francuskog izbornog sistema. Najviše protiv imaju kandidati koji imaju poteškoća da obezbede dovoljan broj potpisa podrške, a to su uglavnom kandidati ekstremne desnice. Front National (Nacionalni front), politička partija Marin Le Pen, naime ima mali broj izabranih lica ali, bez obzira na visoku podršku birača u anonimnim izbornim istraživanjima, i dalje postoji stigma javnosti pri pružanju podrške ekstremnoj desnici. Posebno za aktivne političare. Javnost potpisa sprečava veliki broj ljudi da pruže podršku kandidatkinji koja otvoreno zagovara, između ostalog, ukidanje socijalnih i drugih prava Francuzima kojima su roditelji imigranti. No, ukoliko uspete da ipak obezbedite dovoljan broj potpisa, uživate sva građanska i politička prava i imate više od 18 godina (od aprila 2011. godine – do ove skorašnje izborne reforme, bilo je neophodno imati više od 23 godine), možete ući u predizbornu predsedničku trku. Možemo o tome raspravljati, ali ovakav sistem ipak sprečava da se Marijani Rističevići i ostali „ogrebu“ o državni budžet ili operu pare „verujućih anonimnih donatora“ i troše ne samo građanske pare, već i vreme i živce, bez realnog političkog uporišta.

slika preuzeta sa http://artinfo.ba

A koja su to finansijska pravila igre u Francuskoj? Finansiranje (predsedničkih) predizbornih kampanja je pitanje kome je posvećeno dosta pažnje i prepoznato kao neophodno pitanje za precizno zakonsko regulisanje.  S obzirom da nijedno društvo nije imuno na korupciju, Francuska je niz godina usavršavala i menjala zakonska rešenja.

Najpre, izborni zakon ustanovljava zabranu finansiranja kampanja od strane pravnih lica. Pravna lica imaju apsolutnu zabranu da na bilo koji način finansijski podrže kampanju određenog kandidatata, bilo kroz direktnu finansijske priloge bilo kroz pružanje poklona ili besplatnih usluga. Svaka usluga pružena ili prodati proizvod od strane pravnih lica mora biti naplaćen za regularnu tržišnu cenu. Ovo pravilo uključuje lokalne samouprave. Jedini izuzetak, logični, jesu političke partije ili njihove lokalne podružnice. Da li bi naše političke partije mogle da finansiraju predizborne kampanje da se sve usluge ne „prebijaju“ pa posle odražavaju na procese privatizacije i zapošljavanja „činilaca usluga“?

Što se tiče poklona fizičkih lica, sve donacije preko 50 evra se moraju dati čekom ili virmanom, radi praćenja finansijskih transakcija. Sve zajedno, sve donacije u gotovini ne smeju preći iznos od 20% ukupnog dozvoljenog iznosa finansiranja jedne kampanje.

Troškovi kampanja su ograničeni određenim uslovima da bi se smatrali legalnim: troškovi moraju biti ostvareni na teritoriji na kojoj se održavaju izbori, najviše godinu dana pred održavanje izbora ukoliko su izbori predviđeni (za redovne se prihvata zakonsko pravilo ili tri meseca unapred od vanrednih izbora). Svi troškovi načinjeni nakon dana održavanja izbora se ne mogu uračunati u troškove kampanje. „Autor“ troškova mora biti kandidat. Što se tiče legalnosti same namene troškova, sudija može procenjivati od slučaja do slučaja, ali se svakako smatra da moraju biti u vezi sa promocijom kandidata: kupovina materijala, troškovi vozila i transporta, plate i socijalni doprinosi za zaposlene u timu, kupovina usluga, troškovi eksperata itd.

http://francoishollande.fr/

Svi izbori imaju određeni limit maksimalno potrošenih finansijskih sredstava u ime kampanje, koji se utvrđuje od vrste izbora kao i broja stanovnika – određeni broj evra po glavi stanovnika, naravno korigovan u skladu s inflacionim kretanjima. Detaljna pravna regulacija finansiranja predizbornih kampanja ima za cilj fundamentalni demokratski princip : jednake šanse svih aktera izborne bitke. U tom cilju, država refundira deo troškova. S obzirom na trenutnu finansijsku krizu, maksimum troškova potrošenih namenski za kampanju je zaleđen, a procenat refundiranih troškova umanjen.

U prvom krugu, svi kandidati, bez obzira na ostvareni rezultat, primaju refundaciju troškova dok kandidati koji su ostvarili preko 5% izbrojanih glasova, imaju pravo na refundaciju od 47,5% od maksimalnog iznosa koji može biti potrošen na troškove kampanje. Istovremeno, postoje određeni troškovi koje obavezno padaju na teret države – štampanje, transport i lepljenje zvaničnih plakata (čije su dimenzije i propozicije dizajna takođe precizno regulisani).

O pravilnoj implementaciji gore navedenih pravila bavi se posebna komisija, Nacionalna komisija za budžete kampanje. Komisija se posebno bavi slučajevima kada su kandidati probili zakonski dozvoljeni plafon kampanjskog budžeta, kao i ukoliko nisu dostavili knjigovodstvene izveštaje. Zakon precizno i utvrđuje odgovorno lice, računovođu, koji se brine o računima i budžetu kampanje. Utvrđeni su načini na koje mora biti imenovano, zabrana sukoba interesa, itd. O pravilnostima najvećeg broja zakonske regulative vezane za predsedničke izbore vodi računa Ustavni savet (specifičnost francuskog ustavnog uređenja – ekvivalent našem Ustavnom sudu).

Na kraju, zvanične kandidature se mogu podneti do 37 dana pre datuma održavanja prvog kruga predsedničkih izbora odnosno 22. aprila 2012. godine. Na tačno 75 dana od izbora, igra se zaoštrava, a u sledećem postu ćemo vam dati pregled ko je sve najavio podnošenje kandidature. A iako možda previše pravnički, ovaj kratak uvid u pravila izborne igre u Francuskoj možda inspiriše i domaće zakonodavce ili, još gore, političke partije da se zapitaju koliko je ta predizborna utakmica u Srbiji zaista demokratska.

Upravo je i projekat mreže organizacija  “Zelena inicijativa” (čiji je Centar član), projekat javnog zagovaranja za unapređenje sistema upravljanja otpadom u Srbiji.  Jednostavno, ova oblast je nešto što mora sistemski da se unapredi, i od početka nam je jasno da moramo sarađivati sa donosiocima odluka na svim nivoima i u svim sektorima, od lokalnog do nacionalnog i od samostalnih sakupljača do biznis sektora.

Kao što već rekoh, za Srbiju je ovo prilično nov koncept, svega par godina se rade projekti javnog zagovaranja pa čak ni aktivisti nisu upoznati sa njim u dovoljnoj meri, a kamoli građani. Predstavnici organizacija članica Zelene inicijative su, zahvaljujući ISC-u, imali zadovoljstvo da o ovom konceptu uče od najboljih. Bili smo u centrali ISC-a  u Vermontu gde smo pohađali trening sjajne Olge Gladkikh  i upoznali se sa velikim brojem aktivista koji zagovaraju u SAD-u, kao i onima koji su mete zagovaranje tj. donosioci odluka. Moj utisak sa te posete je rasprostranjenost ovog koncepta, svi učestvuju u procesu zagovaranja. Pojedinci i organizacije pokreću teme koje misle da su važne, motivišu i mobilišu svoje okruženje da im se priključi i da zajedno naprave promenu. Sasvim je normalno da aktivisti rade kampanje “od vrata do vrata“, gde će vam prezentovati svoje ciljeve i zatražiti podršku. I veliki broj ljudi će ih podržati i čak dati novac zato što veruje u cilj. Predstavnici vlasti će primiti pojedince i grupe koji zagovaraju i  prilično jasno reći svoj stav o tome.  U ovom trenutku je za nas to, što bi se reklo “misaona imenica”, ali korak po korak i verujem da ćemo i mi dostići taj stepen demokratije i participativnosti u donošenju  odluka.

Ključno saznanje za mene je bilo da postoje tri vrste javnog zagovaranja:

• Advocacy by the people (zagovaraju ljudi). Ova vrsta se može okarakterisati kao transformacija, gde se nalazi način da se  neko iz ugroženog transformiše u borca
• Advocacy for the people (zagovaranje za ljude). Ovo je najčešće vrsta koju rade organizacije civilnog društva, fokusiraju se na javni interes
• Advocacy with the people (zagovaranje sa ljudima). Ovo je vrsta koja uključuje građansku akciju, veći broj ljudi koji iskazuje svoj stav.

Mora se priznati da ova podela na engleskom zvuči dosta poetično, ali  svakako je neosporno da ona u fokus zagovaranja uvek stavlja ljude. Ljudi su ti koji generišu promenu, od njih potiče osvešćivanje problema,  ideje i  kritična masa.

U politici čovek je sve. U teoriji političkog marketinga važi pravilo da je za uspešnost kampanje dobar/a kandidat/kinja od presudnog značaja. Neki teoretičari su čak napravili i formulu P+P ili 2P (persona i program). Postoji i skraćenica PSP (persona je i sama program). Dok ne izgradimo mehanizme selekcije kandidata navešćemo nekoliko primera kako bi celokupan proces trebalo da izgleda. Pre svega uvek je potrebno razmotriti tri ključna pitanja da bi se utvrdilo da li će neko biti dobar kandidat/kinja ili ne.

1.            Da li njegova/njena porodica u potpunosti podržava kandidaturu?

2.            Da li kandidatu/kinji lična finansijska situacija dopušta da se kandiduje?

3.            Da li će njegova/njena prošlost izdržati detaljnu analizu i ispitivanje?

http://vipdictionary.com/candidate

Načini izbora kandidata

Mnoge stranke u zemljama razvijene demokratije su kreirale različite mehanizme i testove kako se do idealnih poslanika/ca stiže. Sećam se seminara sa gostima iz Holandije i njihove PvdA stranke koji su kandidate birali kroz tri različita nivoa. Prvi nivo je obuhvatao da svaki član koji želi može da se prijavi da bude kandidat/kinja za poslanika/cu. Zainteresovani su slali motivaciono pismo nezavisnoj komisiji. Nezavisna komisija, sastavljena od etički i moralno dokazanih članova/ica, pregleda pristigle prijave i odlučuje koga od prijavljenih treba pozvati na intervju na kom se proveravaju sposobnosti javnog nastupa, političke ideje o  temama i oblastima na kojima bi radili u Skupštini . Nakon tog testa kandidat/kinje idu u treći krug selekcije, gde se predstavljaju članovima Skupštine stranke. Članovi/ice Skupštine na kraju biraju konačnu poslaničku listu.  Postoje i drugi načini, kao što su primarni izbori, gde građani biraju koje od kandidata bi voleli da vide na listi.

Definisanje „DOBROG“ kandidata/kinje

1.            Karakter – Kandidat/kinja mora biti spreman/a da izdrži emocionalne i fizičke napore tokom kampanje. On/ona mora biti sposoban/a da se identifikuje sa drugim ljudima i mora verovati da je baš on/ona taj/ta koji bi trebalo da bude izabran/a

2.            Organizacija – Kandidat/kinja mora umeti da motiviše ljude i mora posedovati sposobnost za privlačenje ljudi, a i sredstava.

3.            Finansije – Kandidat/kinja mora biti spreman da prikuplja sredstva, a u nekim slučajevima i da lično finansira svoju kampanju.

4.            Jaka baza podrške – Kandidat/kinja mora da ima neku bazu podrške (političku, geografsku, finansijsku, ideološku, aktivisti …) Takođe on/ona mora da ima ugled u svojoj okolini

5.            Vatrenost/odlučnost – Kandidat/kinja mora da oseća veliku želju da pobedi i mora da podnese žrtve koje taj cilj zahteva

http://loscuatroojos.com/2008/01/30/2008-candidate-guide/

Predlozi

Na žalost sada više nema vremena za nove ideje i načine izbora. Ono što može da pomogne je intervju sa kandidatima. Ovde vam dajemo spisak potencijalnih pitanja koja bi mogla da pomognu u izboru najboljih od njih.

Od potencijalnih kandidata/kinja za poslanika/cu ili odbornika/cu bi trebalo zatražiti da pismeno dostave odgovore na sledeća pitanja:

1.            Zašto želiš da se kandiduješ?

2.            Da li imaš političkog iskustva?

3.            Da li imaš jak osećaj sopstvene vrednosti i veruješ u sebe?

4.            Da li si sposoban/na da izdržiš krititku i kako reaguješ na istu?

5.            Da li imaš neku mrlju u svojoj prošlost?

6.            Kakav ti je stil života?

7.            Da li možeš da odvojiš vreme potrebno za pobedu u kampanji?

8.            Da li voliš ljude?

9.            Da li bi za sebe rekao da privlačiš ljude?

10.          Da li voliš da srećeš nove ljude?

11.          Da li te ljudi vole?

12.          Da li dobro govoriš u javnosti, da li si dobar govornik?

13.          Da li znaš da govoriš pred kamerom, da li si sposoban da kažeš bitne stvari u 20-30 sekundi?

14.          Da li umeš emotivno da povežeš sadržaj sa ljudima?

15.          Da li brzo reaguješ i analiziraš situaciju kad si pod stresom?

16.          Da li si u dobroj psihofizičkoj kondiciji, da li si zdrav?

17.          Da li si poznat široj javnosti?

18.          Kakvi su tvoji odnosi sa zajednicom koju nameravaš da predstavljaš?

19.          Kakva su tvoja iskustva izvan politike, i kakvo je tvoje obrazovanje?

20.          Kakva je tvoja lična finansijska situacija?

21.          Da li i koliko finansijski možeš da doprineseš kampanji?

22.          Da li i koliku podršku uživaš među članovima svoje porodice?

23.          U kakvim situacijama se najugodnije osećaš i najbolje snalaziš?

Nadam se da će stranke u Srbiji izabrati najbolje među njima i na taj način doprineti daljem razvoju demokratije u zemlji.

Izbore u SAD-u će pratiti novinar Dnevnika Denis Kolundžija, a iz Francuske Milica Popović, koji će svoje analize i zapažanja objavljivati na našem blogu.

U skadu sa misijom CMV-a,  želja nam je da našim đacima, a i svima drugima koji nas prate pružimo informacije koje će im pomoći da razumeju procese koji se u ovim važnim zemljama dešavaju.  Znamo, iz iskustva,  da će naša izborna kampanja potpuno zaseniti sve vesti koje dolaze iz sveta, pa je ovo jedan od načina da vam ih približimo. Interesuju nas teme, tehnike kampanje, bolje razumevanje demokratskih sistema i načina izbora u ovim zemljama, situacije i primeri dobre prakse… Biće, takođe, zanimljivo pratiti koliko će teme i problemi koji će se u našoj kampanji pojaviti biti slični sa temama i problemima koje muče francusko i američko društvo. Nadamo se da će i predstavnicima medija ovaj sadržaj biti koristan, da bi mogli da lakše prave paralele između različitih izbornih kampanja. Naročito će nas sve interesovati upotreba Interneta u kampanji.

Preporučujemo vam njihove dosadašnje tekstove:

Predizborna bitka bez kandidata – Milica Popovic

Treći (ni)je suvišan? – Denis Kolundžija

Demokratija na delu – Milica Popovic

Do birača – tvitovima (o prvoj predsedničkoj debati na Tviteru) – Denis Kolundžija

Nadamo se da ćete prateći pisanje Milice i Denisa saznati i naučiti mnogo novih stvari. Svi komentari , sugestije i predlozi su dobrodošli.

Kratke biografije
Denis Kolundžija  - Profesionalni novinar od 1997. godine. Od 2002. radi u Dnevniku (Novi Sad), trenutno na mestu pomoćnika urednika Nedeljnog Dnevnika. O predsedničkim izborima u SAD počeo da piše 2004, a od 2008. fokus interesovanja proširio i na “primary and caucus season” – sezonu predizbora u Demokratskoj i Republikanskoj stranci. Bez pomoći “natprirodnih”  sposobnosti, januara 2005. godine u matičnom listu prognozirao da će tada netom izabrani senator Barac Obama u bliskoj budućnosti postati predsednik SAD.

Milica Popović je trenutno studentkinja master studija političkih nauka na Univerzitetu Pariz II Panteon-Asas i priprema master tezu na temu jugonostalgije. Osnovne studije prava završila je na Univerzitetu u Beogradu. Trenutno, Milica radi kao konsultantkinja, najviše u oblasti visokog obrazovanja u Evropi i regionu. Tokom 2010 godine, Milica je radila u Briselu za Education International (međunarodna konfederacija sindikata prosvetnih radnika), a ima i prethodno dugogodišnje iskustvo u studentskom aktivizmu – kroz Evropsku studentsku uniju (2006-2008) i Studentsku uniju Srbije (2003-2005). Istovremeno, Milica je radila u oblasti reforme pravosuđa i državne administracije kroz iskustvo rada na projektima Programa Ujedinjenih nacija za razvoj u Beogradu i drugih međunarodnih organizacija.

La rentrée je stigao, povratak u škole i na radna mesta, a stiglo je i smanjenje kreditnog rejtinga Francuske, za jedno A. Svi su se setili Sarkozijevih izjava da će umreti ukoliko se to dogodi i naravno da je najčešći vic u prestonici ubrzo bio sledeći : « Pa opet nas je lagao ».

Prvi krug predsedničkih izbora održava se 22. aprila. Odnosno, odbrojavanje je počelo. U skladu sa time, 22.januara Fransoa Oland je održao svoj prvi miting na kome je njegova predizborna kampanja zvanično počela.  Procene su da je mitingu održanom u sportskoj hali u Buržeu prisustvovalo oko 25 000 ljudi. Oland je održao govor kome je glavni cilj bio njegovo lično predstavljanje. Naime Olandu se najviše zamera nedostatak harizme, nedostatak strastvenosti ili previše osobine koja se u Francuskoj skoro smatra grehom odnosno previše « normalnosti ». Zemlja s dugom tradicijom jakih lidera, velikih predvodnika nacije, oduvek u predsedničkim kandidatima traži značajan potencijal vanserijskih istorijskih ličnosti. Sarkozi je primer da, nažalost, ne uspeva uvek u svom naumu i proceni, ili se sve pretvori u farsu. Govor Fransoa Oland je svakako uspeo da preokrene javno mnjenje, da ovom kandidatu, sem široko rasprostranjenog nezadovoljstva Sarkozijem i željom za promenama, kao adut za glasače doda na spisak i njegovu ličnu harizmu. Napredak Fransoa Olanda u javnom nastupu, u odsečnosti i sposobnosti da pokrene emocije i ponese « masu », je izuzetan. Dugačak, elokventan, optimističan govor sa snagom i emocijama jednog predsednika.Na sve to, Socijalistička partija ovaj put mnogo bolje uspeva da prikrije unutrašnja neslaganja i da ujedinjeno stoji iza svog kandidata. Sve ovo dovelo je do situacije da trenutna istraživanja javnog mnjenja ukazuju da bi u drugom krugu čak 59% Francuza glasalo za Fransoa Olanda. Svakako, svi koji su se ikada bavili predizbornim anketama i analizama dobro znaju da su četiri meseca predugačak period da bismo se ozbiljno oslonili na trenutne rezultate. Na sve to, ankete podjednako govore da i dalje jedan od dva glasača još uvek nije odlučio za kog kandidata će se opredeliti. Ubrzo zatim, 26. januara tj. prekjuče Fransoa Oland je izneo svoj predsednički program u 60 preciznih tačaka. Kompletan plan svog petogodišnjeg mandata u svim oblastima i mogućnostima nadležnosti predsednika. I na kraju, danas je održao posebnu konferenciju za štampu koja je bila posvećena finansijskoj konstrukciji njegovog predsedničkog programa. Tačka po tačka bila je posvećena detaljnom pojašnjenju kako će svaki od predloga biti finansiran.

François Hollande – Mes 60 engagements pour la… by francoishollande

Dok Fransoa Oland čvrsto drži i jača svoju poziciju favorita, niz marginalnih kandidata i kandidatkinja uspeva da osvoji uglavnom strane s vicevima ili crnim hronikama. Tako je moguća ali nepotvrđena i ne mnogo verovatna kandidatkinja Nadin Morano imala nesrećni slučaj da je vozilo iz njenog konvoja kampanje oborilo pešaka. Iako Morano nije bila u automobilu koji je izazvao saobraćajnu nesreću, niti iole blizu poziciji ozbiljne kandidatkinje, ovakav slučaj bi bio dovoljan za potpunu diskreditaciju iz predsedničke trke. Za razliku od Srbije gde bivši ministri nakon saobraćajnih nesreća u kojima su snosili mnogo veću odgovornost i sa smrtnim posledicama daju izjave da razmišljaju o povratku u politiku. Na malo vedrijoj strani, jedan od kandidata je uspeo da potvrdi da je putovanje kroz vreme ipak moguće. Naime, Erve Moran je izjavio u jednom od svojih govora da je prisustvovao savezničkom iskrcavanju u Normandiji 1944. godine. S obzirom da je rođen 1961, vest je odjeknula širom Francuske, a sam Moran je pohvalio duhovitost Francuza brojem dobrih šala na račun njegove nesmotrene izjave.

slika preuyeta sa http://www.melty.fr/nicolas-sarkozy-le-fils-de-kadhafi-le-menace-galerie-99022-443462.html

A meni najzanimljivija i s aspekta prava političkog života i poštovanja principa jednakosti u predsedničkoj trci situacija je ta da Nikola Sarkozi još uvek nije najavio kandidaturu. Naime, s obzirom da francuski Ustav dozvoljava da predsednički kandidati podnesu kandidaturu dovoljno kasno tj svega dve nedelje pred održavanje izbora, trenutni predsednik Pete republike koristi ovu mogućnost da svoju predsedničku poziciju koristi u svrhe predizborne kampanje, tako izbegavajući zakonske obaveze izbornog zakona koji obavezuje podjednako medijsko vreme svim kandidatima. Dokle god nije kandidat, kao predsednik Republike, Sarkozi ima praktično neograničen pristup medijskom prostoru. Iako nije kandidat, sasvim slučajno je na dan početka kampanje Fransoa Olanda posetio Francusku Gvajanu – poseta kakva odgovara samo predizbornim aktivnostima. Isto tako, u nedelju uveče na državnoj televiziji Sarkozi ima nekoliko sati direktnog programa tokom kojeg će odgovarati na pitanja novinara i predstaviti svoj predsednički program – za naredna 4 meseca ili pet godina i četiri meseca. Datum se odlično poklapa s činjenicom da je njegov glavni suparnik na predsedničkim izborima Oland baš ove nedelje predstavio svoj program. Taman na vreme da sutra, u nedelju, Sarkozi na njega odgovori.