Ne moraju samo žene biti feministkinje – Intervju Ann Snitow

Profesorka En Snajtou (Ann Snitow), direktorka Programa za rodne studije i profesorka književnosti u Novoj školi slobodne umetnosti (The New School for Liberal Arts, New York), boravila je nedavno u Beogradu. Sa poslanicama Narodne skupštine – članicama Ženske parlamentarne mreže održala je dvodnevni seminar. Bila je to prilika da je zamolimo da za Centar modernih veština da kraći intervju.

Posebno ste zainteresovani za proučavanje feminizma u centralnoj i istočnoj Evropi. Odakle to interesovanje?

Moje interesovanje za feminizam u ovoj regiji nastalo je kada je  pao zid (Berlinski zid, prim.aut.) 1989. Razmišljala sam o ženama koje su imale toliko toga što smo mi želele i nisu imale toliko onoga što smo mi na zapadu imale, kako će se nositi sa ulaskom u razvijene ekonomije, proći kroz proces demokratizacije, jedan model zameniti sasvim drugim. Bila sam potpuno fascinirana tim procesom. Organizovala sam prvu konferenciju. Sećam se tog susreta Istoka i Zapada na osnivačkoj skupštini moje male nevladine organizacije Mreža žena Istok – Zapad, a potom smo počele da se srećemo redovno. Bile smo u Njujorku, u gotovo svim zemljama regiona, razgovarale o budućnosti feminizma na obe strane i učile jedne od drugih. Imale smo i teškoća, danas se čini da je sasvim bezbedno baviti se takvim stvarima, ali bilo je i problema.

Možete li da povučete neke paralele i izdvojite bitne razlike između, nazovimo ga, „zapadnog“ feminizma i feminističkih pokreta u zemljama u tranziciji?

Sve smo sličnije svakog dana, u dobru i zlu. Na primer, mi gotovo i da nemamo socijalnih službi u SAD, a vi sada gubite neke od socijalnih servisa koje ste imali. Mi, kao žene, nemamo nikakve snage u vladi, vi takođe imate problema da ostvarite taj uticaj. Mi imamo veoma malo žena u parlamentu, s te strane sam impresionirana da je u vašoj skupštini trećina žena. Mi imamo veoma malo zakona koji podržavaju rodnu ravnopravnost, ali u SAD ne možete imati zakon, a da ga ne primenjujete. Zato se takvi zakoni i ne donose, oni kojima se ne dopadaju, znaju da bi morali da ih poštuju, pa se protive i donošenju takvih zakona. Sa druge strane, kod vas postoje zakoni, ali njihova primena, koliko čujem, nije potpuno dosledna.

Verujete li da zakoni koji podstiču rodnu ravnopravnost  mogu da suštinski promene odnos snaga? Mi, nominalno, imamo trećinu žena u Parlamentu, ali stiče se utisak da su i dalje skrajnute u donošenju značajnih odluka, da je fenomen „staklene tavanice“ i dalje veoma jak.

Naravno, postoji taj ograničavajući fenomen, ali stvari su na početku, mnoge poslanice su tek u maju prvi put ušle u parlament. Za mene je to prilično uzbudljivo, tek će se videti šta su u stanju da učine. Važno je da su se okupile, da su spremne da zajedno razgovaraju, da se fokusiraju na probleme žena i pronađu im mesto u interesima njihovih stranaka. Sjajno je to što su saglasne da razgovaraju o nekim temama, zajedničkim temama i onda sve mogu, kada se vrate u svoje stranke da kažu: „Gledajte, 82 poslanice žele da se raspravlja o nasilju nad ženama.“ Videćemo kako će to odjeknuti, tek je na početku, ali pruža dosta nade.

Nije čudno što se muškarci plaše feminizma, ali zanimljivo je da se i mnoge žene boje, da se osećaju gotovo kao da su napadnute.

Da, tu postoji strah od gubljenja identiteta, da će ti neko reći da si „ružna, dlakava lezbejka“ i da niko neće želeti seks sa tobom. U stvari, to je napad iz straha: ako nemam argumente, najlakše je da ti kažem da si ružna i da te niko ne želi. I to je tako. Čim neka žena podigne glavu, naći će se neko drugi ko će reći „Uh, to monstruozna nakaza“. Ali tako je to sa svakom borbom.

Treba li nam strpljenja u radu sa ženama koje nisu spremne da sebe doživljavaju ne samo kao feministkinje, već ni kao samosvesne osobe?

Feminizam je kao testo koje narasta, testo od kojeg se pravi hleb. Jednom kada počne da se širi u društvu, žene počinju da slušaju. Čuju da se zahteva poštovanje i samopoštovanje, čuju da će zaraditi više ako budu jednako plaćene kao muškaraci. Žene ovo promišljaju na mnogo različitih načina. Znate, u SAD će vam mnogo žena reći da nisu feministkinje, ali postavljanje pitanja, stavljanje nekih tema u fokus, bavljenje ženskim pravima je promenilo iz korena svačiji pogled na svet.

Kakvi će biti Vaši utisci, šta ćete reći prijateljicama o ženskom pokretu u Srbiji?

Srbiju dobro poznajem, nije mi prvi put da sam ovde i znam da Srbija ima veoma, veoma razvijen ženski pokret, delimično zbog ratnih dešavanja, delimično zbog istorije feminizma koja je ovde 70-tih godina prošlog veka bila veoma značajna. I ratovi su doneli potrebu da se redefiniše  muška dominacija, nacionalizam, nasilje. Kada sam prvi put došla u Srbiju, čini mi se da je to bilo 1991. otkrila sam da žene nose ogromnu ozbiljnost i potencijale. Ovo što se danas radi nastalo je, dakle, na dobrim i jakim osnovama.

Kao profesorka, povezali ste književnost i feminizam i Vaša predavanja su veoma specifična?

Bavim se proučavanjem literature iz feminističke perspektive već decenijama. Trenutno držim dva kursa koja vam mogu pružiti sliku kako ja to spajam. Jedan je „Fikcija muškarca i žene“, gde reč „fikcija“ ima višeslojna značenja. Čitamo romane iz 19. i 20. veka i razmišljamo kako iz svakog dela može da se zamisli šta mogu da postanu žena i muškarac, šta mogu da učine, kako je ustrojen ceo svet iz rodne perspektive. Svaka knjiga je svet za sebe, može se proučavati jezik koji se koristi, subjektivitet muškarca i žene, dobija se tekstura, kvalitet rodnih odnosa jednog vremena. I to je veoma značajno, jer „feminizam“ nije odlika ženskog roda, ne moraju samo žene biti feministkinje. U suštini, fizički, biološki rod u borbi za ravnopravnost polova nije presudan.

Intervju uradila Nataša Ristić