Libretto za operu “Velika poslednja racija” I čin

…budim je zbog ove naše planete

koja će možda biti mina

u raskrvavljenom nebu…

B. Miljković

…Never before in the history of the world had such a mass of

 human beings moved and suffered together. This was no disciplined march – it

 was a stampede – without order and without a goal, six million people unarmed

 and unprovisioned, driving headlong. It was the beginning of the rout of civilization,

 of the massacre of mankind…

The War Of The Worlds – H.G.Wells /J.Wayne

Ne postoji veći luksuz ni veće rasipništvo, ni tako skupa stvar kao što je optimizam. Košta istine. Baš one koja je oslobođenje, a ono je jedini života. Ne postoji veći genocid od verovanja u bolje sutra. Na mnogo čemu, ali uglavnom, na viškovima optimizma, samopouzdanja i kolektivnog samoljublja i slepe vere u ljudsku inteligenciju, onu bez slobode; na odsustvu prepoznavanja činjenice da inteligencija nije doprinos čoveka prirodi već da je to sloboda; na kultu pameti uopšte, kao i one zarobljene u, nažalost jedini današnji oblik kolektivnosti (u odvratnu nacionalnu državu) fundiraće se smrtologija, nekromantija, nekrologija, lešofilija, nekrofilija, nauka budućnosti, nauka kadeveričnog čoveka. L

Uveliko, na svim stranama sveta, piše se manifest njenog bledog lica “malokrvni manifest”.

Sa Munkovim Krikom, Očajem, sve je u redu. U pozadini je neki divan miran svet, ljudi u šetnji, na čamcima… Ali boje su nama zamućene i mi ga ne vidimo jasno, jer nije to naš svet. Za nas je on voden i razliven kao što su i sećanja, naročito ona koja nikada nismo doživeli, ponekad mutna, sećanja i predskazanje nedoživljene prošlosti – Krik je prvo materijalizovano sećanje. Krik je prikradanje budućnosti. Tu u prvom planu je i jedan, do skoro, bezbrižan prolaznik. Koji verovatno ne bi ni izlazio tog dana da je znao da će videti ono što je video. Nas. On koji je mnogo stvarniji od nas. On je savršen, sa nama nešto nije u redu. Ali, ipak su s one strane slike već istog dana, mirni prolaznici nerećnog čoveka-nas-vidca, čoveka, odveli u obližnju bolicu, u koji je i umro mnogo godina kasnije.

Još od prvog viđenja slike osećaj nekog ili nečijeg prisustva, u životu, postao je češći. On vrišti zbog onoga što vidi preko našeg ramena. Ono zbog čega se uveče sami u mraku okrećemo. Ono što čujemo kao huk velikih vodopada iza brda. Kao Veliki talas. Kriči zbog onoga što nam se prikrada iz leđa, kriči, prosto, zbog budućnosti koja dolazi. On, stvarniji od nas, on je svedok nas. A mi smo vizija, koja remeti sav njegov mir. Verovatno tako izgleda i svaki drugi Clairvoyant, kada mu se prvi put desi. Ne znam, ja to nisam ili ne umem da budem. Dugo sam mislio da je taj krik upućen vrištačevoj bližoj budućnosti, recimo Prvom ili Drugom svetskom ratu. Ali danas mi se čini da to nisu ti događaji…

Danas mi se čini da je to Munk slikao portret hrabrog, ćelavog Fukoa, koji mnogo decenija kasnije, među najređima, zna da ajatolah nije na dnevnom redu… Zna da

budućnost nije sve ono što se nije dogodilo

Pre neki dan, dok sam se vraćao kući sa posla, na Dunavskom keju naleteo sam, pritom poštujući sva pravila naletanja na slučajne prolaznike, na dvoje običnih slučajnih sredovečnih kovalentno povezanih ljudi, jer videlo se odmah, da su sličnih afiniteta prema elektronu. Međutim, ovo dvoje, kada su me videli, stali su nekako ukočeno, zinuli su i pustili pljucu da visi, pa prebledeli kao prokuvane krpe – kao da su videli duha… Jer…

Opažani svet oko nas pati. On pati od manjka objektivno prisutnog i viška projektovanog (zato je valjda video projektor čekao toliko dugo da bude napravljen), koje ne korespondira sa činjenicama, na silu utisnutog u njega. Od uštrba onoga što postoji i bez nas, na dobit onoga što ne postoji kada ga mi ne opažamo. Fenomen viđanja duhova, nauka je privremeno preselila u sferu sujeverja iz jednostavnog razloga – zato što ne postoji dovoljna učestalost njihovog pojavljivanja i kontinuitet postojanja u pojavi (ovo je samo jedan od mnogih neophodnih kvaliteta opažanih objekata) da bi, za sada, mogao biti predmet ozbiljnog proučavanja. Zbog toga prvo treba ispitati pouzdanost svedoka, odnosno njegovu saznajnu poziciju, što u ovom slučaju mahom čine psihologija i antropologija. Fenomeni koji se dešavaju izuzetno retko, a pritom kratko traju, nemaju kontitnuitet koji je potreban da budu prepoznati kao činjenice. Od sličnih bolesti pate i fenomeni koji ne zadovoljavaju i neke druge kvalitete, na primer stvari koje nemaju boju, oblik, veličinu, broj, položaj… znatno kasnije ulaze u saznajno, jer se teško opažaju, pa je potreban duži period i više indicija njihovog postojanja, a zatim i posrednog ili neposrednog opažanja da bi mogle da budu obrađene kao fakti. Tako je, na primer, i sa svim pojavama koje se dešavaju na temperaturama iza (apsurdno je reći nižim od) apsolutne nule ili, do pre nekoliko dana, onima koje se kreću brže od svetlosti.

Međutim, da li smo svi svesni ovih i sličnih činjenica kada u svakodnevnom životu odbacujemo postojanje duhova? Naravno da nismo. Postojanje duhova se prihvata ili odbacuje iz sasvim drugih razloga. Ono, iako nudi nadu u neki drugi, pre svega relativizuje ovaj trenutni, možda tekući, život. Prisetimo se da je na filmu, u književnosti i u mitu glavni problem duhova i razlog njihovog pojavljivanja taj da oni nisu svesni da su mrtvi, pa onda junak/inja treba da ih upute na „pravi put“ ili neko slično sra… Dakle, svet je za njih isti kao i za nas. Ovo dosledno relativizuje našu saznajnu i egzistencijalnu poziciju – kako mi onda možemo biti sigurni da smo živi? Šta nam ostaje sem subjektivnog ubeđenja, i potvrde drugih, možda takođe mrtvih, u koje imamo pouzdanje? Ako se ne pojavljuju baš nama, da li to znači da smo i mi sami, u njihovom egzistencijalnom rangu, možda mrtvi? Ili, da li smo svi podjednako živi? Da li je onaj koji je čio i u naponu životne snage življi od onoga koji leži u postelji i čeka svoj čas? Da li je onaj u kojega je uperena puška mrtviji od onoga u koga nije? Da li je Šredingerova mačka živa ili mrtva? Da li je mlađi onaj koji je se kasnije rodio ili onaj kome je više ostalo? Da li je referentan trenutak/tačka rođenja ili umiranja. Ili je možda svejedno jer ionako uvek idu u paketu, jedno je pretpostavka drugog.

Ukoliko jedna pojava zajednički (jednim udarcem) potvrđuje ili relativizuje dve pojave ili više fakata, u ovom slučaju saznajne i egzistencijalne, onda nas ona upućuje na blisku povezanost ili verovatnije neodeljivost stvari na koje referira. (Setimo se samo „uređenih parova prirode“, koji ne idu jedni bez drugih, kao što su: vreme – prostor, temperatura – pritisak, brzina – masa…) Zbog čega se toliko trudimo da ih odvojimo? Da poričemo činjenice, da bi izbegli suočavanje s realnošću – koja nije uvek prošlost. Da bi uspeli da poimanje svog života održimo u okvirima prihvatljivim za jednu skromnu TV reklamu srećnih, glatkih, poslovnih, obrijanih porodica kojima od toga šta piju direktno zavisi da li i za koga navijaju… Nas satire nesvest o našem neznanju. Nas satire strah od Sokratove Svesti o svom/našem neznanju. Nas satire Fama, FairyTale o inteligenciji i pameti, koja nije ništa drugo do načelo novog rasizma.

Sva naša nada leži u oslobađajućem NE ZNAM

Iako nas nauka uči da naša svest nije u nama, ma koliko nam intuitivno drugačije izgledalo, mi i ono malo znanja što imamo uglavnom smatramo delom nas, naše urođene obdarenosti, nečeg što nam pripada po prirodi, a ne po društvu, i koristimo ga za taštinu, za prd…. uz vetar. Ne znamo njegovu drugu svrhu, nego pothranjivanje lične ili kolektivne narcisoidnosti, jer smo, navodno, nastali po slici božijoj. Kakva budala veruje u takvog boga kojeg je čovek njegova slika. Kakva budala može uopšte… Kakva je sudbina narcisa nego da upadne u vodu, umre diveći se sebi. Na kraju krajeva šta može biti sa onima kojima se nudi krema ili četkica, ne sećam se tačno, koja uklanja nesavršenost sa vašeg tela. Krema protiv nesavršenosti je samo mali deo sačme odapete u slepoočnicu čovečanstva.

Hegel nas je učio da nisu Stari Grci stari, već da smo to mi, a da su oni bili detinjstvo i mladost čoveka. Ako smo mi ti stariji, da li nam je i smrt bliža i izvesnija? Da li smo mrtviji? Biće da je tako. Ali koliko bliža, koliko mrtviji?

Pa veoma je blizu. Evo je tu iza ugla… Blizu je svima nama onoliko koliko je blizu “najslabijoj karici” – stanovniku države koja ispod sebe ima naftu. A danas je očiglednije, nego bilo kada ranije da su veće šanse da, ukoliko živite u državi koja ima naftu, nećete umreti prirodnom smrću, nego da živite u bilo kom drugom delu sveta. Ne očajavajmo, statistika će se izbalansirati. Kao i sve drugo i lešofilija ima dobre i loše strane.

Još od juna, kada je Robert Baer, bivši agent CIA-e, nagovestio napad izraela (pisati malim slovom nije antisemitizam, drugi su razlozi…) na Iran u septembru ove godine, ili kada je nikola sarkozi (pisati malim slovima – nije potrebno pojašnjenje) krajem avgusta upozorio na mogućnost “preventivnog napada” i niza budalaština izrečenih od belosvetskih političara i analitičara, niko nije pomenuo da je Iran četvrta zemlja u svetu po rezervama nafte. Odmah iza Saudijske Arabije, Venecuele i Kanade. Kako kaže poslovica o neočiglednim uzrocima stvari:

E to je to što j… koku, a nije pevac

nafta, a ne uranijum

Bilo bi stvarno malo glupo, čak i za njih, posle Libije ponovo pominjati naftu. Naftu kao razlog za rat.

Poredak prvih deset država bogatih naftom izgleda ovako: Saudijska Arabija ima 263 potvrđene milijarde barela nafte (mbn), Venecuela 211mbn,  Kanada – 175mbn, Iran 137mbn, Irak 115mbn, Kuvajt 104mbn, Ujedinjeni Arapski Emirati 97mbn, Rusija 60mbn, Libija 47mbn,  Nigerija 37mbn… Ostale su beznačajne, u tom pogledu.

Ako pažljivije pogledamo videćemo da su sve države, sem Irana, Venecuele i Rusije već, odavno, a Libija od skoro, dostupne organima Globalnog reda i gonjenja. Možda nam postane jasnije zašto je problem uranijum u Iranu, zašto se gradi raketni štit ili zašto je Ugo Čavez “najveći diktator” na svetu, koji, čudna li čuda, ne drži ni jednog političkog neistomišljenika u zatvoru i ne prebija demostrante poput onih u prebijenih na Berkliju, niti zabranjuje slobodu okupljanja i ne hapsi mirne demostrante poput uhapšenih u Oklandu, ne inficira epileptičare bakterijom sifilisa, niti u državne zatvore pušta malarične komarce u naučne svrhe… Od kuda toliki strah od Irana koji nije ratovao 100 godina (sem kada je bio napadnut od strane Iraka), kod onih koji se već vekovima intenzivno vežbaju u ratovima i iz kojih gotovo da i ne izlaze. Kako je samo preko noći Iran za analitičare postao najveća teroristička pretnja na svetu. Posle Afganistana i Iraka čiji, gle čudna mi čuda, nijedan građanin nije učestvovao u napadu 11. septembra. Ili posle egzekucije Bin Ladena (inače, ciljana ubistva su ratni zločin, za koji, naravno, opet niko neće odgovarati) protiv koga nije iznesen nijedan materijalni dokaz, sem višegodišnjeg ubeđivanja da je organizator pomenutog, raciju do bola, sumnjivog napada. Ili posle ubijanja izmišljenih vođa izmišljene organizacije Al Kaide, koja bi prema veličini prikazanoj u medijima morala da ima administraciju bar jednaku administraciji Ujedinjenih nacija.

Možda nam i situacija na Kosovu, na prelazima Jarinje i Brnjak, kao i agresivni nastupi mahnitog ruskog ambasadora postanu jasniji ukoliko ih pogledamo u kontekstu nafte. Raketni štit koji je trenutno najveća preokupacija Hladnog rata, koji se sve više i više zagreva, gradi se zarad mogućnosti prilaska Kaspijskom basenu, a ne radi besmislene zaštite Evrope i Amerike od napada Irana. Rusija kao glavnu alternativu raketnom štitu vidi postavljanje neke svoje baze iza njega, što bi ga velikim delom obesmislilo. Dobar deo sistema štita biće postavljen u Rumuniji i Bugarskoj, koje sigurno nisu u EU primljene zbog svog zadivljujućeg ekonomskog i političkog napretka. Jedine teritorije koje su teoretski moguće za postavljanje ruskih baza, a nadam se da do toga neće doći, su Srbija (srpsko-ruski Humanitarni centar za delovanje u vanrednim situacijama u Nišu) i Republika Srpska, kao države/entiteti koje imaju “jake” odnose sa Rusijom. Koliko je Srbiji stvarno potreban centar za vanredne stuacije? Ko se seća toliko požara u Srbiji koliko ih je bilo ove godine? Niko. Nije to ništa drugo sem serija podmetnutih požara koji bi učvrstili potrebu za pomenutim Centrom. Druga alternativa je stvaranje unije država Rusije, Kazahstana, Belorusije… koja se dešava, kao što vidimo, upravo ovih dana.

Izgleda da je od silne naše želje za bogolikošću, zbog neprolaznosti,

mladost ipak ostala i dalje prolazna, ali je rat postao večan.

Pa dobro, gde im se žuri da se domognu sve te nafte?

WikiLeaks je u januaru ove godine objavio depešu koja govori da je izvesni Sadad al Huseini, koji je bio šef eksploatacije i proizvodnje glavne saudijske kompanije za crpljenje nafte Aramco, 2007. godine američkom ambasadoru u Rijadu rekao da Saudijska Arabija laže za minimum 40% (300mbn) procenjenih rezervi. Odnosno, SA je ranije tvrdila da ima oko 900mbn zajedno sa dokazanih 264mbn. Ukoliko ona laže za minimum 300mbn, budućnost sveta će mnogo drugačije izgledati.

Još devedesetih godina prošlog veka stručnjaci, npr. Ekonomskog kluba Ohaja kao i mnogi drugi pojedinci, kompanije i instituti… da ih sada ne nabrajamo, prognozirali su da će rezerve trenutno postojeće nafte na svetu trajati maksimalno 45 godina. Današnja svetska potrošnja nafte iznosi oko 85 miliona barela dnevno, sa godišnjim eksponencijalnim rastom od 2,5%. Imajući u vidu da je na celom svetu, prema najoptimističnijim predviđanjima, ostalo još oko 1000 milijardi barela nafte koju je isplativo vaditi, prema onim realnijim oko 800 milijardi barela, sledi da ćemo svu svetsku naftu iscrpeti za oko tridesetak godina.

Zašto je to tako važno? Kakve veze imaju ekonomija, vlasništvo, nafta i energija sa svim tim?

Zato što je upravo nafta naše nec tecum vivere possum nec sine te.

Nafta, iako jedan od najvećih zagađivača, jeste i život koji teče kroz nas. Od 1850ih, kada je počela masovno da se koristi i eksploatiše u Rumuniji i Pensilvaniji, pa do danas, i za sada, ona je naša krv i teče kroz nas u vidu unetih prerađenih paketa energije – kalorija – zato “Ne pijte krv njihovu, jer to je duša njihova” J. Gotovo sve što postoji na današnjem svetu, pa i mi sami, radi na naftu. Ona je još uvek nezamenjiv izvor energije. Da bi se napravile solarne ćelije potrebno je nekoliko desetina hiljada litara nafte da se iskopaju retki minerali od kojih se one prave, da bi se napravile vetrenjače ili hidro turbine potrebno je mnogo nafte da se pokrenu visoke peći koje će topiti sav taj čelik… Ako i prestanemo da vozimo sve suvišne automobile, od uranijuma, vetra, vode i ostalih izvora energije ne može se praviti sva ona guma i plastika koju koristimo, svi sintetički materijali, asfaltni putevi, računari, boje, lakovi, gotovo svi veštački materijali… Tajna nafte je u ogromnom, širokom, neuporedivom spektru njene primene.

Pre deset hiljada godina, kada smo primenom uzgajivačke i odgajivačke poljoprivrede stvorili prve viškove bogatstava, na svetu je živelo oko 4 miliona ljudi. Zahvaljujući tim poljoprivrednim viškovima energije u obliku hrane, broj stanovnika na planeti, koji je pre toga dugo vremena bio manje više konstantan, povećan je do početka nove ere na 250 miliona. Uvođenjem uglja (dodatne energije) u upotrebu, broj ljudi raste na 500 miliona hiljadite godine, da bi već na početku devetnaestog veka dostigao prvu milijardu. Polovinom istog (19.) veka u upotrebu se uvodi nafta (nova i za sada, uz uranijum, najjača prirodna energija, ne računajući plutonijum koji je na Zemlji veštački element i ne može se naći u prirodi). Upravo tada, sredinom devetnaestog veka, počinjemo da na dnevnom nivou trošimo više energije nego što stiže sa Sunca u toku jednog dana. Dakle počinjemo da trošimo najskuplji ikad uzeti kredit u istoriji, jer nafta, ugalj ili biomasa nisu ništa drugo do uskladišteni rezervoari sunčeve energije. Scenario po kome ćemo tu energiju nadoknaditi iz uranijuma, vetra ili vode graniči se sa fantastikom, jer zahteva rušenje nekih zakona fizike. Ali i ako uspemo da preformulišemo te zakone fizike u našu korist ipak i dalje nećemo moći da nadoknadimo široku primenu nafte. Upravo zahvaljujući toj velikoj energiji, pored toga što više ljudi rađa više ljudi, već 1930. dobili smo drugu milijardu stanovnika, a zatim 1960. treću, 1974. četvrtu, 1987. petu, 1999. šestu i ove 2011. sedmu milijardu ljudi na planeti. Još od polovine osamdesetih postali smo najbrojnija vrsta sisara na planeti. Ima nas čak više nego miševa, pacova ili voluharica. Ukoliko nastavimo ovim tempom, oko 2440. godine masa ljudi na planeti biće jednaka masi same planete. Čelični zakoni biologije kažu da što si više u lancu ishrane to te manje ima, i ovaj zakon je, za sada, nepromenjiv. Ali čak i kada bi uspeli da ga oborimo i energiju crpimo iz drugih izvora, recimo direktno iz zvezda, naša ukupna masa bila bi 3006. godine jednaka ostatku univerzuma (nadam se da na početku dvadeset prvog veka više niko nema dilemu o konačnosti prostora).

Ipak, bilo je tragično čitati članke i komentare na internetu povodom rađanja sedammilijarditog stanovnika/ce planete. Jadno dete, verovatno se u istoriji nijednom čoveku nisu manje radovali nego njemu. Razlog odsustva njihove radosti je u činjenici da su svi kao ovce u glas zablejali ime Tomasa Roberta Maltusa i njegove “Maltuske katastrofe” – teorije o prenaseljenosti sveta. Dotični je još krajem osamnaestog veka, kada na svetu nije živela ni jedna cela milijarda ljudi, tvrdio da će svet uskoro biti prenaseljen i da neće biti hrane dostupne svima.

Problem prenaseljenosti je prenaglašen i lako se rešava. Ne kontrolom rađanja, već povećanjem kvaliteta života, rada, lečenja i obrazovanja ljudi u državama gde je prirast najveći. Dakle povećanjem prosečnog životnog veka, kako tamošnji žitelji ne bi morali da se zbog velike smrtnosti mladih, dece i novorođenčadi oslanjaju na princip verovatnoće, odnosno na nadu da će ukoliko imaju više dece bar neka od njih proživeti prosečan očekivani vek za to područje. I pre svega oslobađanjem žena da slobodno upravljaju svojim fizičkim i emotivnim bićem i potrebama, a ne da to umesto njih čine drugi (muževi, očevi, običaji, tradicija, familija…).

Već u devetnaestom veku Maltusovu teoriju kritikivali su Fridrih Engels i Karl Marks tvrdeći da iako je teoretski moguće da jednog dana dođe do prenaseljenosti, to još uvek nije slučaj, već da ideja prenaseljenosti krije jednu drugu, tipično buržoasku ćutnju. Raspodela bogatstava, dakle moći i energije je nepravedna i dok neki imaju mnogo, neki nemaju ni ono elementarno.

Isti prigovor može se uputiti i danas. Istina je da ljudi danas troše više nego ikada pre. Ali ko, ustvari, troši? Danas, u vreme kada dnevno u hrani proizvodimo približno 4.000 kalorija po čoveku (prosečne dneven potrebe su oko 2.000 kcal), glad preti da usmrtiti nekoliko stotina hiljada dece i nekoliko milliona ljudi u Somaliji, Etiopiji, Keniji i Džibutiju.

Iako sam ateista, bez imalo sumnje u nepostojanje boga, i ne verujem u raj i pakao kao topološke odrednice, bez straha od nedoslednosti ovom svom ateizmu, koji smatram jednom do svojih retkih vrlina, pitam se – gde će nam duša?

Pakao se, uglavnom, opisuje kao ružan, a raj kao lep. To nije ništa drugo do sumpornim isparenjima opijno hlucinogeno crkveno spinovanje, i ono je izvor, carstvo i gnezdo privatnog vlasništva, moći i pedofilije. Ova dva mesta nisu izložbene galerije, da bi doživljaj bio estetski, a oni lepi ili ružni – oni su imaginarna mesta etičkih ishoda.

Zar ne znamo da i u paklu i u raju vlada apsolutna Pravda?

U raju vam se neće desiti ništa nepravedno, a u paklu šta god da vam se desi nije nepravedno.

Da li mislimo da će sve to samo proći mimo nas? Čini se da je naše jedino “moralno” oruđe zaborav ili nada da ćemo zaboraviti. Materijali od kojih se pravi naše moralno oruđe je što više serija, reklama i utakmica, pa da na miru sve zaboravimo. Što više onog programa, spektakla i predstave za koje sponzori plaćaju reklame. Oni se naravno neće reklamirati u emisijama koje govore o gladi i ratu, jer bi to moglo stvoriti negativnu emotivnu asocijaciju u odnosu na njihov proizvod. Zbog toga i nema informacija i emisija o gladi, siromaštvu i ratovima koji dolaze, budite sigurni da dolaze.

Dakle ko troši sve to, svu tu naftu, hranu, šumu, vodu i ostalo? Ko?

Ukoliko bi svaki stanovnik planete živeo kao prosečan Evropljanin ili Amerikanac, bili bi potrebni resursi pet planeta Zemalja da podnesu to. Ne mora na svetu ništa postojati sem Severne Amerike i cele Evrope zajedno sa Rusijom da bi se potrošili svi resursi planete Zemlje u 21. veku. Ljudi danas troše 40% svetske “neto primarne proizvodnje”, koja predstavlja meru ukupnog zbira hrane i energije dostupne svim živim vrstama i bićima na planeti. Sve ostale vrste bore se za preostalih 60%. Trošimo više od 50% dostupne sveže vode na planeti. Sve ostale vrste bore se za ostalih 50%. I toga će sve manje i manje biti u narednom periodu, jer smo u  dvadesetom veku oštetili polovinu svetskih obradivih površina, posekli polovinu svetskih šuma bez kojih je naša atmosfera otrovna za nas i koje su glavni razlagači CO2, čuvari vodnog ciklusa…, oštetili 80% svetskih pašnjaka, istrebili 75% svih velikih staništa riba kojih do 2044. godine više neće biti za ishranu ili industriju, itd. Današnji tinejdžeri su poslednja generacija koja će pamtiti klimatsku stabilnost Planete, a sečom šuma današnjom stopom doživeće (?) svet bez velikih kišnih šuma, bez kojih gotovo nema života, sem za ekstreomofile.

Države severne hemisfere (Amerika, Evropa, Severna Azija), u kojima živi oko 25% stanovnika cele planete, troši 70% sve energije koju ljudi troše, 60% svetske hrane, 85% svetskog drveta…

Ostali ljudi na svetu troše veoma malo, gotovo samo onoliko koliko je potrebno za zadovoljenje egzistencijalnih potreba. Jedna polovina čovečanstva bavi se poljoprivredom, a 75% njih radi golim rukama, bez pomoći mehanizacije koja troši energiju dobijenu iz nafte ili struje. 25% ljudi na svetu živi u istim uslovima kao i pre oko pet/šest hiljada godina kada je počela upotreba jednostavnijih alatki i uglavnom sitnih goveda u obradi zemlje.

Danas je više nego ikada ranije jasno u kom grmu leži zec i ako je neko ranije i imao neke nedoumice, sada može da, ukoliko hoće, vidi gde se krije problem – u kapitalističkim odnosima. Jer robovlasnički, feudalni, kapitalistički, socijalistički ili komunistički odnosi, iako su jednim važnim delom ekonomski, oni su u stvari, kao posledica tih ekonomskih odnosa, opšti oblici društvenosti ljudi. Neće dugo vremena proći do trenutka kada ćemo shvatiti da ni skandinavski model progresivnog oporezivanja i svega ostalog, koji se grškom često naziva kejzijanizmom, nije dovoljan i da ne može odgovoriti na probleme koji nam hrle u susret. Ali nažalost, kao što je trebalo šezdesetak godina da se shvati da kapitalizam dugoročno ne funkcioniše ili da nije kraj istorije, biće potrebno bar još toliko da se shvati da je privatno vlasništvo izvor velike većine problema društava i pojedinaca i da je za očuvanje prirode neophodno shvatiti da priroda čoveka izvorno tretira egalitaristički. Ona svima daje sve (što ima), a mi jedni drugima ne dajemo gotovo ništa.

Upravo iz tog sukoba egalitarizma prirode i,

unapred na propast osuđenih, sebičnih društvenih odnosa kapitalizma

rodiće se sloboda, kao jedina koja može razvijati čoveka.

Rešenja i nade leže u oslobađanju ljudi u direktnim demokratijama, jer nivo razvoja svesti ljudi i društava diktiraju oblici društvenosti, a ne urođene mentalne sposobnosti. Svi mi možemo da saznamo da su dva i dva četiri, ali to niko ne zna kada se tek rodi i nikada neće saznati ukoliko ne živi u društvu. Da bi se to naučilo i saznalo, potrebno je društvo, organizovano na određeni način. Odnosno, ljudsko mišljenje je neodvojivo od uslova u kojima živi, odnosno od odnosa u kojima živi, dakle od načina na koje proizvodi. Kao što se u plemenskim zajednicama nije mogao ostvariti veliki napredak, već je susrećući se s problemima menjao oblike društvenosti, što je dalje dovodilo do promene načina mišljenja, tako ni iz pozicije u kapitalističkim odnosima, čovek prosto ne može nikada da odgovori na neka pitanja i izazove.  Kako reče Kant

„Čoveka ne razvija priroda, nego sloboda“

Ali, nažalost, rat sa Iranom će se desiti pre ili kasnije, verovatno u nekom martu, jer vidimo da je moderno započinjati ratove u martu, makar i milion protestanata bilo na occupy wall street na ulicama Amerike i Evrope.

U međuvremenu, možda sestre i braća (kojima svaka čast na upornosti i izdržljivosti) na OWS shvate da ne postoje mirne promene i da je

radikalnost promene direktno proporcionalna radikalnosti metode koja se za izazivanje promene koristi,

kao i da rat protiv kapitalizma nije socijalizam, već da je to i dalje kapitalizam iz čega sledi da

Socijalizam nije rat protiv kapitalizma – socijalizam je mir koji će, možda, doći posle njega

Da li naši potomci mogu biti još primitivniji od nas i zaboraviti sva naša znanja i ono što smo naučil? – naravno, i mi smo zaboravili većinu ranije stečenih znanja. Da li kapitalizam može degradirati na niže oblike društvenosti? Naravno!!! To mu je nužno, to mu je u prirodi – u načinu na koji je organizovan, ali ne i u načinu na koji nas organizuje. A pored svih njegovih protivurečnosti, razlika u organizovanju racija u kapitalizmu u odnosu na samu njegovu prirodu najveća je njegova protivurečnost, dakle razum se ne može nikada pomiriti sa kapitalizmom. Socijalizam – ekosocijalizam je mir koji uvodi republiku u ordo cognisendi i ordo essendi, u opšti red saznanja i red postojanja, univerzalno ukidanje privilegija bogu i “bogolikom” čoveku, dakle ukidanje moći nad drugim i drugima, otvaranje prostora proizvodnji slobode – od rasta i profita oslobođenom proizvodnjom.

Ne postoje razvijena društva u kojima žive neslobodni ljudi i ne postoje društva slobodnih ljudi koja su nerazvijena.